Pages Menu
Categories Menu

Posted on Nov 19, 2016 in Uncategorized |

Autobiografija Ruže Jovanović Papić

 

 

Ruža Jovanović - Papić

Ruža Jovanović – Papić

 

Rođena sam u Subotici 29. jula 1922.godine, gde je moj Tata bio oficir. Krštena sam u pravoslanoj Crkvi. Roditelji su mi bili. Otac Nešovan rođen u Mionici (Valjevskoj) od oca Vladimira i majke Tomanije Papić-Pavlović, koji i danas tamo žive.

Majka Jelica rođena u Donjem Kovilju od majke Stane i oca Lazara isto Papić, jedino što su im Krsne slave bile različite. Tatina je Krsna slava Sv. Lazar, a Mamina Sv.Đorđe i tako se utvrdilo da nisu rodbina.

Imala sam dve sestre: Milenu, koja je bila godinu dana mlađa od mene i Anđeliju koja je bila 10 godina mlađa od mene, obe su se upokojile.

Tata po napuštanju vojske dobija mesto u Adi (Bačka) kao opštinski beležnik, gde je ostao do rata. Pozvat je u vojsku kao rezervni oficir i intendant u Šabac gde smo ga i mi našli kada smo od Mađara napustili kuću i imanje.

Počasna mesta koje je Tata vodio u Adi: predsednik Četnika, predsednik Sokolskog društva, predsednik Agrarne zajednice i doseljenika iz Bosne, Crne Gore i Hercegovine.

Od malih nogu učio nas je Bogu, vodio u Crkve i na veronauku. Svi Srpski običaji držali su se u našoj kući. Tata i Mama su bili članovi pevačkog društva, kako crkvenog tako i kulturnog.

Tata je od Nemaca uhapšen, i iz zatvora u Banjici, deportovan prvo u K.L. Mauthausen 9.11.1942.godine (njegov logorski broj je bio: 14209), pa kasnije u K.L. Guzen gde je bio i čika Sveta Protić advokat u Valjevu i Voja Popović koji je više puta spasao Tatu da ga ne spale u logoru. To mi je pričao Voja on je živeo u Salczburgu. Čika Voja je bio mlađi i jači od Tate pa kad su ih Amerikanci 5. maja 1945. godine oslobodili, uspeo je da pobegne sa nekim Austrijancima a Tatu su strpali u voz i pravac Novi Beograd (gde je pre bio sajam), gde je uhapšen i odatle su ga odveli za Valjevo u zatvor. Bilo mu je suđenje i osuđen je na smrt. Na suđenju je bila Mama i moja sestra Milena. Bilo je i lekara i ljudi koji su poznavali Tatu kao dobrog čoveka, a svedoci su bili lažni koji nisu Tatu ni poznavali. Neki nama poznati su nam rekli, da Tatu nisu mogli da optuže za nikakvo rđavo delo, i pored toga osudili su ga na 15.godina robije. Obore presudu na 15. godina robije i ubiju ga kod valjevske pivare. Kada je Mama došla, da mu donese paket, oni su joj odgovorili, da on više nije tu. Mama ih je zapitala gde je on sada, a stražar joj je odgovorio: “To je državna tajna“. Tek posle smo čuli kako je bilo.

Čula sam za neke podatke iz časopisa br.102 N.N.“Napred“ od 7. decembra 1946. gde se navodi: Okružni sud-Valjevo Datum presude: 26.11.1946. Datum pogubljenja 1947. godina bez datuma. Datum odbijanja molbe: 13.01. 1947. što ne mogu potpuno da prihvatim, posle onog što su nam ispričali oni koji su znali kako je bilo.

Sećam se još danas reči, koje mi je Mama izgovorila, kad su Tatu deportovali za konzentracioni logor: „Ružo, tata više nije tu, ti treba da nastaviš put koji je Tata započeo, jer drugog nema koji će da ga nastavi“.

Ja i moja sestra Milena bile smo članice đačkog hora. Crkvena slava u Adi je bio Spasovdan, i svake godine je dolazila radio stanica iz Novog Sada i prenosila naše koncerte, đački popodne a koncerte odraslih uveče. Mi smo imali najboljeg horovođu posle Pašćana. Naš se zvao Rade Popović i bio je školski nadzornik.

U gimnaziju sam išla u Stari Bečej, jer u Adi je bila samo građanska škola. Tamo sam stanovala u familiji učitelja Jelkića. Direktor gimnazije je bio vrlo strog ali i pravičan. Mi smo svi morali nositi uniformke, kape sa brojevima i svake nedelje ići u Crkvu. Ko preko nedelje ide kući, morao je da donese od sveštenika potvrdu da je bio na Bogosluženju. Meni je katiheta u gimnaziji bio o.Popović a njegov otac o.Laza u Adi. Otac Laza mi je potpisivao potvrdu koju smo dobijali od dr. Zorića u Bečeju.

Kada smo morali da napustimo Adu ispred Mađara, išli smo pravo za Šabac, i kada su Nemci stigli u Klenak, mi smo morali sa familijom direktora saveza mlina, da odemo u rodno mesto tatino Komanice, kod tatinog brata čika Radovana.

Od Komanica vodi put za Struganik, Vojvode Mišića kuću, gde je još uvek živela Vojvodina žena koju smo mi iz milošte zvali „Bakara“, i koja je vladala našim jezikom, kao da je bila Srpkinja.

Nemci su stigli u Valjevo pa i u Mionicu, Tata mi reče:“ Mi šaljemo oficire, vojnike, đenerale a sami ne znamo gde se skupljaju. Mi rešimo da dođemo do Mišićeve kuće, pa ćemo se raspitati za dalje.

Imali smo veliku sreću da kod „Bakare“ nađemo: Čika Dražu, pisca Čika Dragišu Vasića, Moljevića, Jakšu Delevića, Zvonka Vučkovića i još mnogo drugih oficira. Kada smo se sa svima upoznali, rečeno nam je da se vojska skuplja na Ravnoj Gori više sela Ba. Sećam se da nam je Čika Draža rekao: “ Vidim imamo lepu devojku, biće i svadbe“ našta je Tata odgovorio: “ Sina nemam ona mi ga zamenjuje i dok je rata ne dam je za udaju, dosta mi je brige o jednom“. Moj Tata je dobio naređenje da okuplja vojsku kod takozvane „Jokine kuće“, koja je od njene smrti stajala prazna. Meni je data dužnost da vatam vesti iz Londona, i da ih pišem i prikucavam po drveću, pokraj puta Mionica-Ljig. Pored toga, Čika Draža mi je dao zadatak kurira gde god zatreba, a najviše za Beograd i na neke adrese, kojima treba da prenesem, šta se ovamo radi i šta treba oni da urade.

U početku su se ljudi plašili, a u toku vremena stekli poverenje, tako sam se i ja skuražila, metla „glavu u torbu“, pa šta Bog da.

Nosila sam radio stanice, akomulatore, baterije, uniforme od OBNOVE po 2000 komada, koje mi je davao đeneral Miodrag Damjanović, sa primedbom da se naplati na državnoj kasi posle rata.

Sastajali smo se u pukovnika Selakovića, koji je imao dva sina, koji su bili ovde sa nama a i u Italiji.

Drugo mesto našeg sastanka bila je Mesarska banka na Terazijama. Kada je moj Tata uhvaćen od nemačkih esesovaca i oteran za koncentracioni logor, Čika Draža me je molio da ne idem na tako teški put, gde mogu lako da padnem neprijatelju u ruke.

Jednoga dana mi se Mama javila da je bolesna, i ja odem da je vidim. Ostala sam da prenoćim, u jutro rano dođe šef katastra Begović i kaže: “Beži idu Nemci iz Valjeva da te uhvate“. Bila je jaka zima i veliki sneg, tako da se moglo samo kroz vodu bežati, a reka Ribnica je plitka i brza, pa i pored toga su pucali zamnom. Kada sam stigla na Ravnu Goru, Čiča me je grdio, jer je on dobio vest preko stanice da sam bila u opasnosti pa kaže: “Drugi put kad hoćeš da se maziš kod mame, kaži nam pa ćemo ti dati pratnju da te čuvaju“. Bila sam ja u dosta teškim položajima ali On nije bio često na Ravnoj Gori pa nije ni znao, Čiča se kretao kroz celu našu Zemlju.

Kada je naš šef propagadnog odelenja Lazar Mandić-Braca, došao da se presvuče u Paležnicu, (jedno od mesta gde smo se presvlačili za zadatke) kod Stefanovića i ja sam bila tu. On je izašao pred vrata jer je čuo neke glasove, a ja sam skočila 2 metra kroz prozor i sakrila se u kukuruze, i u tom momentu sam čula rafal i znala sam da je neko povređen ili ubijen. Kada su neprijatelji pobegli, na pragu kuće je ležao Lazar Mandić. Za čas se skupilo nekoliko ljudi, napravili nosila i preneli Bracu u pećinu na Rajac više Kadine Luke. Bili smo tu 3-4 dana. Jedno jutro rano zatreskaše puške i mitraljezi, ja sam skočila sa zemlje sa namerom da svučem Bracu sa kreveta, i u tom momentu udari me u stomak, sa bolom sam padajući rekla: “Jaoj, moj stomak“.

Kapetan Relja Deder sa Pala kod Sarajeva , izdade naredbu gde da me nose, i ja se probudi u Beograd u Krunskoj ulici u bolnici. Mene su operisali: dr Mandić, dr Mandićeva žena, dr Profesor Mirjanić i jedna sestrica Jakopanac.

Operacija je trajala više od 3 časa. Ležala sam u lekarskoj sobi iza paravana, jer je tu dolazila nemačka policija, da kontrolišu da nema koji ranjeni Četnik. Tu sam ležala mesec dana, pa sam preneta kod sestre Jakopanac i tamo sam ležala još manje, jer su se komšije počele raspitivati, zašto dolazi doktor svaki dan imali neko bolestan. Odmah je sestra poslala depešu u Mioničku poštu da u 10 sati uveče, dođe Kasanovac jedini taksi u Mionici, na stanicu u Divce i da me uzme.

Sutra je došao narednik Dragoljub Mihailović (nije Čiča) sa svojom jedinicom i odveo me kod njegove žene, tamo je bila i Doderova žena. Dolazila je neka lekarka Ruskinja da me previje, neko od simpatitera komunističkih je tužio, i nju su Nemci oterali za Nemačku.

Ja sam tada premeštena noću za Paležnicu i ostala dok mi nije bilo bolje.

 

Još jedan od događaja koji je ostavio traga u mom sećanju je moj boravak od dan i po u jednoj pećini, bez hrane, vode i svetla, gde sam bila primorana da se sakrijem, jer su naišli partizani u kući, gde sam češće svraćala u Paležnici. Taman kad sam poručila kola i stigla u kuću gde sam na tom putu uvek odsedala, čula se pesma partizana koji su prilazili kući. Ja sam brzo pobegla u jednu praznu pećinu, koju su ranije koristile životinje, ali ih tad nije bilo. Sakrila sam se i nadala sam se da će brzo da odu, ali oni zaseli i nikako da odu. Dan i po sam tu provela i mislila da ću tu završiti. Kao i mnogo puta imala sam sreću, i kad su otišli, iscrpljena i usmrdena izašla sam napolje. Naši su mislili da sam nastradala, i od Relje Dodera sam bila oštro ukorena. On mi je rekao: „Zar ti nisam rekao da ne ideš ti putem? Ova žena će me jednog dana koštati glave“. Pošto sam već bila poručila volovska kola, koja su prenosila materijal, koji sam donosila, nisam mogla da idem tim putem, kojim mi je Relja rekao, jer bi ta kola ostala prazna, a i čovek koji me je čekao bio bi razočaran.

Spremamo se za veliki Kongres u selo Ba. Tu su pozvate sve političke organizacije, sve velike političke ličnosti i svi komandanti ili njihovi zamenici. Od žena su pozvate, kapetana Zvonka Vučkovića majka učiteljica iz Baške škole i ja. Prvo veče su me pratili Paležničani u Stevanoviće na spavanje, a druge dve noći sam spavala u Baškoj školi sa učiteljicom, majkom Zvonka Vučkovića, pošto je poslednje veče trajalo duže zbog večere koju smo imali u velikoj sali. Čiča je pitao, pošto je bio Sveti Sava, ko je ovde najmlađi, taj mora da recituje“Rastko“? Na sreću ja sam znala a bila sam i najmlađa i tako odrecitovala. Za večerom sedila sam između Čiče i Đorđa Muslina, što je bila velika počast za mene.

Posle završenog Svetosavskog kongresa, održali su naši sveštenici blagodarenje Bogu za uspešno završen kongres, i da nas niko nije napao, toga smo se najviše plašili, iako smo sa našom vojskom bili osigurani. Sa kongresa je poslata rezolucija Njegovom Veličanstvu Kralju Petru II, kao i našoj Vladi u Londonu.

Na kongresu je rešeno, da se posle rata reši glasanjem, koja će politička partija da vlada u našoj Kraljevini. Posle te velike demokratske stvari koja se uspešno završila, nastao je život, pun briga i muka kao i ranije. Tamo ranjeni, tamo mrtvi, žalost i tuga za izgubljenom braćom i sestrama.

Politika se menja kao i političari.

Oni koji su bili prijatelji – braća, postali su neprijatelji. Tako oni koji su pre dve godine postavili Đenerala Dražu Mihailovića za ministra vojske i mornarice, oni okreću leđa i pružaju ruku svom jučerašnjem neprijatelju.

Ruske trupe su ulazile u Jugoslaviju. Naše trupe su se nalazile kod Kraljeva i Čačka, ispod planine Jelice i čekali kurira koji treba da nam donese izveštaj, kako su oni postupili u Homolju sa majorem Piletićem. Piletić je uhvatio vezu, pre ulaska ruskih trupa i dogovorio se sa njima, da se našim trupama ništa neće deseti, da će glasačka kugla rešiti, ko će posle rata vladati Jugoslavijom. Piletić je to poverovao i trupe sačekao. Veliko razoračenje je nastalo kada su Rusi počeli sa razoružavanjem Četnika i hapšenjem majora Piletića. Piletić je odmah poslat za Rusiju, uspeo je u Mađarskoj da iskoči iz voza i preko Austrije, uspeo je da se prebaci za Francusku, gde je pre par godina umro.

Kurir koga smo mi čekali doneo nam je tu žalosnu vest. Čiča, kada je to čuo odmah je izdao naređenje da preko Jelice pređemo u Bosnu. Na Jelici su nas sačekali partizani, mi smo bili u većem broju jači, te smo ih pobedili.

Preko brda smo se spustili u varoš Sjenicu. Prvi put sam čula kako hodža viče.

Mene su smestili kod sveštenika i popadije, Selimir Popović se zvao sveštenik. Bili su to divni ljudi, volela bih da znam da li su u životu. Partizani su javili Englezima da se u Sjenici nalaze Nemci, i oni su istresali tovare bombi na Sjenicu. Lekari i sveštenici su imali dosta posla.

U Sjenici je bio neki „Zeleni kadar“, koji nas je pomogao i nabavio nam cokule iz Novog Pazara i Mitrovice, jer su naši ljudi ostali bez obuće. Kune nisu hteli da primaju samo dinare su primali. Posle nekoliko dana morali smo po naređenju da napustimo Sjenicu i da krenemo u pravcu Prijepolje, Priboj, Rudo, Čajniče i Goražde.

Taman smo izašli iz varoši i pošli na reku Uvac, napadoše nas partizani sa bacačima, koji su opkolili okolna brda. Mene pogodi u desnu nogu, zbaci me sa konja i pravo u reku, Uvac je plitka i kamenita reka, a mene pogidi baš u čašicu i svu je razbio. Na moju sreću našli su se tri lekara, koji su mi stavili nogu u gips, i tako sam mogla da sedim na konju i da idem dalje.

U Čajniče smo našli Avalski korpus, i tu mi je komandant Saša Mihailović dao odmornog konja i produžili za Goražde. Moram da napomenem da je Saša bio teško bolestan, pljuvao je krv, imao je tuberkolozu. Kad mi je dao odmornog konja, kazala sam mu da je njemu potrebniji, našta mi on reče: „Tebe treba da spasemo, meni nema više spasa“. Verujem, da je hteo da bude ubijen, zbog te teške bolesti.

Kada smo napustili Rudo imali smo veliki problem da pređemo Lim. Mosta nije bilo, nego dve debele , i za njih vezane krive daske koje igraju pod nama.

Kao što sam gore navela, u Čajniče sam dobila odmornog konja i otišla za Srpsko Goražde, koje se nalazilo sa desne strane Drine, a sa leve muslimani.

Ja sam smeštena u jednu kafanu koja je nama služila za bolnicu. Pošto kafana i tako nije radila od kad je Goražde podeljeno, to su bar od nas imali koristi, jer smo plaćali hranu koju nam je kafedžijka spremala, najviše pasulj i kačamak.

Naša jedinica je bila na Jabuci i kada je došlo naređenje za pokret, došli su po mene, natovarili me na konja onako bolesnu i krenuli smo, pored reke Krivaje i Šipadove železnice, prema selu Gare.

Tu smo noć izubili kapetana Jovana Lukića, koji je pao i zaspao u snegu. Jedna četa se vratila da ga traži, i našli su ga još živog skroz promrzlog, naduvenog da spava u snegu. Posle nedelju dana On je mučenik umro.

Svaki dan je išla druga četa da prti onaj duboki sneg. Tu smo nailazili na: izgorele kuće, neobrane kokuruze, jabuke, kruške koje smo delili i jeli. Od izgorelih kuća su samo ostale stepenice, videlo se da je bilo skoro, i da je sneg pokrio gar. Pitali smo jednog starca, ko je to uradio? On nam odgovori: ustaše! Eno ih u Modriču sad se vesele. Tu se vrate, jedan deo Kalabićevih i jedan deo Valjevskog korpusa boraca, koji su sada pripadali Četvrtoj grupi jurišnog korpusa, sa komandantom Dragoslavom Račićem i načelnikom štaba Neškom Nedićem, opkolili Modriče i pobili sve ustaše. Od naših je poginulo 12 vojnika i 2 oficira kako smo čuli, Negovan Arsenijević i Dušan Pivić, ranjenih je bilo 15 ali su svi preboleli.

Pošli smo dalje prema Romaniji. Božićkovali smo u selu Podromanija. Bio je to veoma tužan Božić, naročito kad se setim kako smo ga mi proslavljali kod kuće, sa suvim kuvanim kruškama, ali opet nam je bolje, nego onima koji su ostali na snegu nezakopani. Od Romanije pošli smo prema Doboju, ali u Doboj ne.

Imali smo borbe na Biberovom Polju, kod Zavidovići i Maglaja, i drugih mesta, čija imena nisam upamtila.

Tu su nam pali u ruke ranjena deca četničkih roditelja, bez oružija, poslata kao topovska hrana. Mi smo ih smestili u Koštanicu, očistili od vaški i rane im previjali. Oni su nam pričali, da im oružije uopšte nisu dali, jer nisu imali poverenja u njih.

Ranjenici su bili razbacani u Kožuhe, Srpska Grabska. Ja sam bila smeštena u Srpsku Grabsku u kuću Jovana Lukića, jedna divna familija. Kasnije sam pokušala da dobijem vezu sa njima ali nisam uspela, pitanje je da li su još u životu.

Jednog dana Čiča me zapita, da li je moguće, da skupimo sve ranjene i bolesne i tifusare u jednu zgradu, tj. u gimnastičku salu u Kožuhe? Ja sam se javila, da ću to da organizujem i za 14 dana svi su bili smešteni. Tifusari dole a ranjeni i bolesni na spratu.

Jednog dana nisam mogla da se dignem, iz tako zvanog kreveta, i gorela sam od temperature. Odmah sam znala da sam dobila tifus i bez doktorske dijagnoze. Ja sam dobila dve inekcije, ali inkubacija je već bila u meni. Premestili su me u tu takozvanu bolnicu. Mene je negovala Desa Lazarević, jer je ona već u Čačku kod kuće imala tifus. Čiča nas je obilazio, jer je On dobio inekcije na vreme od dr Šestića iz Doboja, koji je bio oženjen sa sestrom Majora Orelja, sudskog oficira.

Sa Slovencima se vodio pregovor, da prime i smeste naše bolesnike, ranjenike kao i prebolele od tifusa. Četnici iz Slovenije pristali su rado, samo mi moramo da organizujemo furgone i da se zapečate sa adresom Gorice. Čiča je organizovao jednog beležnika iz srpske opštine, znam da se zvao Milan.

Preko noći tri vagona su pripremljena, i mi smo smešteni sa po dva ćebeta i trideset persona u jedan vagon. Spakovano je za svakog hleba, vode i kanta za potrebe nužne. Do Zagreba išlo je nekako. Sve se okrenulo kada je prvi umro i kad su nas prebacili na sporedan kolosek, jer nisu znali šta je u vagonima. Samo zbog Hitlerovog rođendana, stojali su vagoni tri dana. Kada smo stigli u Dravograd, u našem vagonu od rđavog vazduha nije se moglo disati. Da nesreća bude veća, još dvojca su umrli.

Na stanici kad je voz stao, jedan od radnika je primetio da sa našim vagonom nešto nije u redu. Silom su otvorili vagon i našli nas.

Naša sreća je bila što su partizani već ušli u Zagreb i da su Nemci izgubili rat. U bolnici su bili dva lekara koji su govorili srpski, i naredili bolničarkama da nas operu i dadu čist veš.

Sutradan smo sprovedeni u Filah, u Jeger kasarnu, gde je bila engleska i američka vojska.

Nas tri ženske, Stefka, Milka i ja odvojeni smo u drugu zgradu. Rekli smo hvala Bogu da smo kod saveznika, ali kad smo čuli da su pre tri dana saveznici predali 6000 hiljada dobrovoljaca komunistima, i da su svi pobijeni čim su granicu prešli, pobegli smo u bolnicu „92“ kod Engleza.

Sutradan, pozvati smo kod tri engleska oficira na saslušanje, i oni nam saopštiše da budemo spremni u sedam časova ujtru i da idemo za Italiju. Mi se nismo mnogo radovali, jer se u tom pravcu ide i za Jugoslaviju. Došli su nekoliko kamiona, koje su vozili crnci. Sa neugodnim osećanjem, sedali smo u kamione i pre svega smo se dogovorili: ako kamioni okrenu za našu granicu, mi svi iskačemo u najvećoj brzini iz kamiona na put.

Kada smo stigli u Klagenfurt, zaustavili su nas dva oficira, dva brata iz Foče i pokazali šoferima, da su od Engleza dobili dozvolu da nas vode za Italiju. Jedno dva kilometara dalje, naiđosmo na jednu veliku grupu naše braće Srba. Radost je bila neopisana, nastalo je grljenje i plakanje od radosti, da nismo više sami. Došli su još više kamiona i mi smo pošli na put.

Crnci su nas i dalje vozili, i to velikom brzinom, tako da se jedan kamion sa našim ljudima prevrnuo. Tu je jedan brat poginuo, jedan izgubio oko a pukovnik Selaković izgubio ruku. Bilo ih je oko dvadeset ranjenih, bilo je strašno gledati. Odma je došla engleska policija i smenila naše vozače.

Mi smo išli dalje, i kad smo došli u Ćezenu, pred sportski stadion, tu su nas dočekali mnogo naših poznanika i svima je laknulo.

Đeneral Damjanović pozdravio me rečima:“ Ja sam znao da će te vi uspeti da izbegnete.“

Bolnica je bila pod velikim šatorima, koje su morali da prelivaju vodom, jer je bila velika vrućina, i nije se moglo izdržati. Lekari su bili naši i za nas je to bila velika sreća. Tu su nas obilazili naša braća i sestre. Obiišao me je i Đujić i Jevđević i naravno naš Đeneral Damjanović „Čika Beli“, kako smo ga iz milošte zvali.

Posle izvesnog vremena, su nas preselili za Eboli, jer je po prostoru bio mnogo veći.

Ruža u bolnici-Eboli

Ruža u bolnici-Eboli

Ja sam i tamo stigla u bolnicu, prvo u logorsku a potom u Napulj u englesku „92“, koja se nalazila na brdu Vomero. Tu su počele operacije noge i stomaka. Jednog dana mi je naš doktor koji se prezivao Hitrec, ime sam mu zaboravila, rekao, da su dolazila dva čoveka koju su tražili da me vide, i on ih nije pustio , jer je imao sumnju da su Titovi komunisti. Englezi su ih uhvatili i ispostavilo se da je istina, da su Titovi komunisti sa zadatkom da me likvidiraju. Englezi su postavili dva stražara pred vrata sobe gde sam ležala, ali meni to nije bilo sigurno, i zatražila sam, da me vrate u logorsku bolnicu u Eboli.

U logoru Eboli upoznala sam mog Miću, bio je poručnik i pratioc Đenerala Damjanovića. U Nemačkoj u Bilefeldu smo se venčali u engleskoj kasarni, venčao nas je prota Toma Lilić, a kum nam je bio vazduhoplovni kapetan Vića Milanović, koji je bio komandant engleske MSO.

Kada je naš dragi Čiča Draža ubijen, održan je pomen u Grčkoj crkvi u Napolju. Pošto ja nisam mogla da idem, to su po mene došli sa džipom, kap. Miloš Aćim Kosta sa još dva vojnika i odneli me u crkvu i postavili stolicu pored oltara. Svi su plakali za našim dragim Čičom, vođom Trećeg ustanka, jer sa njime smo izgubili našu nadu u našu zlatnu slobodu. Mi smo se svi osećali kao siročad.

Imam tu sliku kako me nose iz crkve.

U Napolju posle šest nedelja od ubistva generala Mihailovica-Grčka crkva

U Napolju posle šest nedelja od ubistva generala Mihailovica-Grčka crkva

Jednog dana, tražio je Tito, da nas Italija izruči, vrati nazad kao ratne zločince, pošto je Italija prišla 1943. godine saveznicima morala bi da nas vrati. Da do tog ne bi došlo engleska glavna komanda iz Kazerte, rešila je da nas sve prebaci za Nemačku. Oficire i vojnike u logor Munster lager, a nas bolesne u bolnicu u Gitersloh.

I.R.O. organizacija za izbeglice, je stvorila za nas izbeglice bolnicu u Fridrihsdorf, taj deo se zvao Zene 1.

Pošto meni nikako nije išlo na bolje, premestili su me za Detmold kod profesora dr Krola. On mi je sa velikim uspehom operisao, koleno i stopalo, tako da sam se mogla kretati, pomoću štaka. Tu sam ležala jednu godina, onda sam premeštena za Salckoten, gde sam još mnogo operacija pretrpela. Operisana sam 26 puta, ja mislim da sam postigla vrhunac. U bolnici sam provela 6 godina i 3 meseca. Ja mislim da me je milostivi Bog spasijo i moja iskrena molitva.

Nas su obilazili naši sveštenici i držali službu Božiju. Dolazi li su: otac Milovan Jovanović, Đonić iz Lipšpringe, o. Toma Lilić, o. Rade iz Minstera pa čak i o. Nikolić iz Londona.

Bolnicu sam napustila 1951. godine sa mojom poznanicom iz bolnice, pustili su me, jer je ona obećala, da mi pomogne u prvo vreme, dok se ne naviknem na život napolju.

Lina je znala dobro nemački i odmah se zaposlila. Moja je dužnost bila da skuvam i pospremim stan.

Nije dugo trajalo i naši ljudi su saznali, da sam izašla iz bolnice, i pozivnice su počele. Prvi poziv je bio na mesec dana u Hanoveru, kod naših oficira koji su bili u engleskim jedinicama. Sledili su pozivi za: Menhengladbah, Bad Ojenhausen i Oldeburng, i svi su želeli da čuju kako je bilo četiri godine u šumi u borbama, i uvek nova pitanja. Pomagale su me sve jedinice iz Bilefelda, donosili namernice, ugalj i druge potrebne stvari.

Dolazila je pomoć iz: Amerike, Kanade, Australije i ta pomoć je trajala dve godine dok ja nisam ojačala. Našla sam posao kao prodavačica u „Nafi“. Imala sam kožnu protezu koja mi je olakšala hodanje. Bila sam srećna, jer sam sama sebi zarađivala za stan i hranu. Svima sam se zahvalila na pruženoj pomoći koja mi nije više bila potrebna. Još danas sam im zahvalna za sve što su za mene učinili, jer bez njihove pomoći i brige ne bi mogla opstati.

U ovom zidlungu – kvartu Sene bilo je dosta Srba, i jednog dana sastali smo se na livadi više kuća. Tu smo debatovali o svemu, a najviše o Crkvi, kako bi mogli da stvorimo crkveno telo. Na kraju smo rešili, da službe Božije održavamo po stanovima.

Inžinjer Tatović i Velimir Jovanović su otišli za Augustdorf, gde se nalazio logor naših ljudi. U logoru je bio jedan sveštenik, nažalost bolestan od tuberkoloze, ali na pitanje da li bi dolazio za Bilefeld da drži službu Božiju, on nam je odgovorio, vrlo rado ako me vozite.

Tako je kod nas počela crkva da radi, to je bilo 1952. godine. Na žalost posle dve godine naš sveštenik je podlegao svojoj teškoj bolesti. Posle toga nam je dolazio o. Rade iz Minstera, dok nije došao prota Milan Jovanović. Bogosluženja su se održavala u engleskoj kasarni.

1960. godine smo sazvali skup u Nemačkoj crkvi, bilo nas je preko stodvadeset osoba. Na tom skupu smo osnovali prvu Srpsku Pravoslavnu Crkvenu Opštinu, prvi naš predsednik je bio Gospodin Miodrag Radulović sin prote Radulovića, sveštenika Saborne crkve u Beogradu.

Ja sam odmah bila u upravi. Osnovali smo folklornu grupu, koju sam vodila tridesetidve(32) godine. Naša Crkvena Opština je sudski prijavljena, kao i poreskoj upravi, sve je to završio naš advokat.

Imali smo nameru da zidamo crkvu, i ober-štat direktor Kun, dao nam je plac i nacrt za istu. Mi smo vredno skupljali i dobro uspevali ali uvek je bilo nepredviđenih izdataka.

Za zemljotres u Skoplju poslali smo 10.000 maraka.

Za zidanje crkve u Osnabriku 25.000 maraka.

Za zidanje crkve Sveti Sava ……….. 10.000 hiljada maraka.

Za lekove kad je bio rat u Bosni, dali smo 21.000 hiljadu maraka.

Za crkvu u Bilefeldu kada je krečena, dali smo 6.000 hiljada maraka ocu Bogdanu Smiljiću.

Za porušene crkve u Bosni dali smo 1.000 hiljadu maraka.

Bolnicama smo slali pomoć u lekovima, odeći i bolesničkom materijalu, to nas je koštalo truda i novca.

Eto to su glavni razlozi što nismo zidali, ali nas nije žao, jer imamo crkvicu koju nam je Švedska crkvena misija poklonila.

Pare koje su ostale, uredili smo preko advokata, suda i poreske uprave, da kad naša crkva prestane da radi, novac automatski prelaze za brigu, uređivanja i održavanja Počasnog vojničkog groblja Zene, gde počivaju naši preminuli. Iz tog razloga smo od poreza oslobođeni.

Neka pokoljenja vide, da su i ovde Srbi živeli i svoje kosti ostavili.

Ja nisam samo sa crkvenim radom zauzeta, čija sam predsednica već više od 12.godina, ja sam pored toga ostala verna našem pokretu Ravne Gore i našeg dragog Čika Draže. Ja sam predsednica Udruženja Boraca Kraljevske Jugoslovenske Vojske „DM“ za Nemačku, radiću uvek koliko je to meni danas moguće.

Danas se narod u našoj Otadžbini počeo da budi, i da uviđa ko ga je spasao i obraz osvetio i osvetlio. Kako nas je Hitler bez objave rata napao, bombardovao i okupirao, da nije bilo našeg Čiče, da obrazuje otpor i da ne prizna okupaciju, to bi bio najcrnji deo naše svetle istorije. Čika Draža će da živi dok je sveta i veka. Mi ga se sećamo svakog momenta , i svakog časa smo zahvalni što nam ga je Gospod podario.

Bio je veliki hrišćanin. Mi smo se pričešćivali, za sve velike praznike, najviše je voleo da nas skupi u velikom broju, i više sveštenika na Ravnoj Gori, i da se svi zajedno pričešćujemo.

Ko god je imao neku brigu, mogao je da dođe kod njega, on mu je pomogao dao savete i utešio ako je nekog izgubio.

Naše Udruženje, svake godine slavi njegovu Krsnu slavu Svetog Nikolu, i dan ustanka kojeg smo nazvali „Dan Ravne Gore“.

Hvala Bogu svake godine se jave dobre familije, i primaju se za domaćina slave. Ti koji se primaju su mlađa generacija, koja nije imala sreću da poznaje Čika Dražu, ali su ga zavoleli, kroz Njegova dela. Njegov lik će sijati budućim pokolenjima, i biće im zvezda vodilja. Ja sam srećna da sam ga poznavala i Njemu služila. To mi niko ne može uzeti do poslednjeg daha. Hvala Mu i slava.

Danas, u mojoj devedesetipetoj (95) godini, odlučila sam da, još za života objavim moju autobiografiju, koju sam pisala duže vreme, i završila otprilike pre deset godina.

Moju autobiografiju, kad sam je završila, poslala sam našem dragom bratu Miroslavu Paniću u Englesku, da je objavi. Naš brat Miroslav se ove godine 2016. upokojio, tako da sam objavljivanje moje autobiografije poverila našem mlađem sledbeniku, Dragoljubu Bokorovu koji je još uvek sa statusom emigranta kao i ja.

Neka ova moja autobiografija, kao još živog svedoka, posluži, kao svedočanstvo, svakom koji može iz nje nešto da sazna, i razotkrije neke neistine koje su pisane i koje će biti pisane, o meni i mom Tati.

Imam jednu želju da se na Počasnom vojničkom groblju u Bilefeld-Zene na spomeniku koji je već podignut za mene i Miću, a sad ne piše, ukleše: „Ravna Gora pobediti mora“, da svako ko prođe pored spomenika, zna ko leži tu, i za koje ideale sam posvetila moj život.

Ruža Jovanović – Papić

P.S.

Kada bi htela da opišem one četiri godine rata, ne bi bila dovoljna debela knjiga ili dve. Ovo je u najkraćem opisu svega.

Objavljivanje delova ili cele autobiografije, nije dozvoljeno bez dozvole autora.