Naredba za 17. juli1947.
POMOĆNIKA NAČELNIKA ŠTABA VRHOVNE KOM. KJV ZA 17. juli 1947.
JUNACI!
Za vreme pomena đeneralu Draži Mihailoviću-Čiči u logoru u Grosenbrode 1947.
Današnjim danom navršila se godina od mučeničke smrti Vožda našeg Trećeg Ustanka, đenerala Draže Mihailovića, našeg velikog Čiče.
Prošla je cela godina a nama se čini kao da je to juče bilo. Sećanje na ovo mračno ubistvo, koje je zločinački izvršeno nad njim još je tako sveže u našem pamćenju, kao da od toga dana nije proteklo jedno burno vremensko razdoblje protkano događajima, koje je on nekada onako proročki predviđao i zbivanjima, koja je njegov bistri um tako jasno sagledao.
Znao je on dobro od samog početka svu tragičnost divovske borbe koja mu je prestojala i ogromnost smetnji i prepreka, koje će morati da savlada i prebrodi, pa ipak ni za časak nije zastao, nijednom nije poklecnuo. Izašao je uzdignute glave postavljenom cilju. Bio je pravi borac, i kao takav je pao.
Danas, na godišnjicu njegove tragične smrti, teško je rečima ocrtati svu veličinu njegovog herojskog lika taj lik bi bio isuviše bled. Mi kao njegovi savremenici za to smo mali, ali će povesnica, koja bude Treći ustanak posmatrala iz dalje istorijske perspektive, kazati svoj sud. I tek taj sud, nepristrasni i pravedni sud pokoljenja posle nas, moći će njegovu gigantsku pojavu da osvetli onim sjajem, koji je on više nego iko zaslužio, i da ga ukrasi onim oreolom slave, kojim se ukrašava samo Vožd ustanka celog jednog junačkog naroda; najbolji među najboljima, najdosledniji među najdoslednijima, najsvesnija žrtva, među svim svesnim žrtvama.
No bez obzira na to, junaci, što smo u davanju suda o veličini istorijskog dela našega Vožda i suviše sićušni, mi ipak nismo toliko mali, da kao Čičini savremenici i saborci ne bismo mogli reći, šta je on za nas sitne značio, šta je njegova reč za nas bila i kakvog je odjeka njegov put u nama našao. Naprotiv, niko kao mi ne zna koliko su se misao, koju je Čiča na Ravnoj Gori dao i brazda koju je on srpskom zemljom zaorao, duboko usekle u samo telo narodno.
Niko kao mi ne zna koliko su Njegove reči budile herojski duh naše nacije, koji je već bio zamro, i koliko su podsticale na moćni zamah sve one neizmerne snage, koje su dotle ležale sakrivene u nama. Mi smo, junaci, živi svedoci njegovog titanskog stvaralaštva; mi smo materijal od koga je i sa kojim je Čiča gradio svoje delo, pa najzad, ma to bilo i neskromno, mi smo bar i malim delom nosioci one slave, kojom naš Čiča danas zrači.
Ali ako ova istina, junaci, budi u nama opravdani ponos, što smo i mi bili saradnici na velikom Ravnogorskom Epu, kome se klica začela na ograncima slavnog Suvobora, ona za nas u isti mah predstavlja i svetu obavezu da sa idejnog puta, koji nam je Ravna Gora ukazala i kojom smo mi dobrovoljno pošli, ni za časak ne skrenemo. Samo tako i jedino tako ostaćemo doista dosledni sledbenici one vere, kojoj nas je Čiča učio; dostojna braća naših izginulih boraca na čijem je čelu i Naš Čiča pao; i pravi neimari buduće sreće naše Otadžbine, kojoj je naš Čiča na krvi i kostima najboljih, nerazorive temelje počeo da zida.
Junaci! Rečeno je da veliki dogaćaji traže i velike ljude i da iskušenja dolaze samo za to, da odvoje slabiće od čvrstih; da one koji nisu dorasli svome vremenu odbace u stranu i da očeliči prave borce za odsudni čas. To je rečeno i to je tačno.
Tako je mislio i Naš Čiča, kada je rekao: „Nama nisu potrebni slabići i kukavice, već sledbenici Kajmakčalanskih divova”. Preko tih njegovih reči mi ne smemo preći. Nikada, ni za časak, ne smemo zaboraviti njegov Amanet. Nikada, ni za trenutak, ne smemo zanemariti zavet što smo ga Čiči dali. Njegova sen lebdi nad nama i motri na naša dela. Budimo dostojni zatočnici njegovog „Vjeruju!”
Ako nas danas pritiskuju nevolje, kojima jedva odolevamo, setimo se opet Njegovih reči, koje ne kriju gorku istinu, ali koje na kraju tih nevolja vide konačnu pobedu: „Naše patnje i naše suze još ne naćoše pravog roditelja, niti naš vapaj pravoga sudiju. Ne nađoše ga, ali će ga naći, jer je Bog veliki i pravedan, a naši moćni saveznici moraće da sve čuju i da po pravdi ocene”.
Naš Vrhovni komandant, Njegovo Veličanstvo Kralj Petar II, dajući u nekoliko reči svu veličinu Čičine istorijske pojave i pravilno ocenjujući svu dalekosežnost Čičinih dela po budućnost našega naroda, rekao je: „Naša je istorija mala da bi se moglo naći u njoj upoređenje sa Dražom Mihailovićem. On je čovek budućnosti”.
Danas junaci, na dan godišnjice Čičine smrti, potrebno je više nego ikada da se svega ovoga setimo i da sve ovo nikada ne smetnemo sa uma. Nas uskoro očekuju dani kada ćemo iz izvesnih razloga dobiti drugi status, status slobodnih ljudi i kada će naša vojnička organizacija privremeno prestati da postoji. No ova činjenica ne treba da unosi nikakav nemir! Ako smo zaista što smo ubeđeni i što smo bezbroj puta dokazali da jesmo, neraskidna duhovna veza, kojom nas tokom borbi napajao ravnogorski duh, neće biti prekinuta. Ta veza će postojati i dalje, spajati nas kao i do sada i voditi nas vazda našem jedinom cilju:
Obaranju našeg crvenog dušmanina, raskidanju lanaca kojim je okovao našu zemlju i uspostavljanju slobodne Otadžbine na čelu sa našim Vrhovnim komandantom, Njegovim Veličanstvom Kraljem Petrom II.
Zato, junaci, u svoj našoj skrušenosti i velikom bolu, neka nam na današnju tužnu godišnjicu mučeničke smrti našega Čiče poslednje reči budu:
slava našem velikom neumrlom Čiči!
Smrt dušmanima koji su mu život uzeli!
Zavetujemo se da Čičin amanet nikada nećemo zaboraviti!
Kunemo se da ćemo do smrtnog časa ostati verni idealima, koje nam je Ravna Gora dala!
Kako mi radili tako nam Bog pomogao!
Ubeđeni u pobedu naše zavetne misli, koja nam je do sad vazda bila pred očima, ostanimo večito odani našem nacionalnom geslu: Sloboda ili smrt – S verom u Boga za Kralja i Otadžbinu.
Živeo naš Vrhovni komandant, Njegovo Veličanstvo kralj Petar II !
