Govor gen.M.Damjanovića na komemorativnom večeru đeneralu Draži 25. jula 1946.

 

GOVOR GENERALA MIODRAGA DAMJANOVIĆA

 

Pomoćnika Načelnika Štaba Vrhovne Komande Kraljevske Jugoslovenske vojske

 

NA KOMEMORATIVNOM VEČERU ĐENERALU DRAŽI MIHAILOVIĆU 25. jula 1946. u Logoru Eboli – Italija.

 

Današnje veče posvećujemo uspomeni našeg legendarnog junaka i mučenika, đenerala Draže Mihailovića.

Predstavnici srpskih, hrvatskih i slovenačkih jedinica Kraljevske Jugoslovenske vojske, smešteni u logoru Eboli, živom rečju i slikom, odaće večeras, ne samo dužnu poštu najvećem sinu naše najnovije istorije, već će pokušati da izliju i svu svoju ljubav prema Komandantu, koji ih je, pod nepobećenom narodnom trobojnicom, razvijenom na Ravnoj Gori još 8. maja 1941, poveo u boj za Krst časni i Slobodu zlatnu, i neustrašivo, muški, ponosno vodio sve do 17. jula ove godine, da bi nam toga dana mirne duše mogao poručiti:

„Svoju zakletvu održao sam: Za Kralja i narod život sam dao. Ali pravednu stvar za koju smo se zajedno do sada junački borili, nastavite neustrašivo sada vi, moji sledbenici i suborci. Sunce slobode sa Ravne Gore uskoro će zablistati u našoj ojađenoj i napaćenoj Otadžbini. Tito je u Jajincima uništio moje fizičko biće, ali duh moj večno biće s vama».

Sa svoje strane ja neću večeras održati uobičajeni komemorativni govor s biografijom i isticanjem vrlina našeg Velikog Čiče. To bi bilo, možda samo ponavljanje poznatog. Ne! Ja ću ovde pred njegovim svetlim likom okruženim našom trobojnicom, obavijenom žalošću za njim, koju je tako visoko, ponosno i prkosno do nedavno nosio, izložiti svima ono što smatram, kao i njegov pomoćnik i najprisniji saradnik, da treba baš na današnji dan, da vam kažem. Reći ću vam jasno i otvoreno: šta je đeneral Mihailović s narodom učinio za narod i zašto je otišao u besmrtnike. Izložiću vam, pod naslovom „naš narod i Draža” događaje i podvući nepobitne istine.

NAŠ NAROD I DRAŽA

1. – PROTIVU TOTALITARIZMA – ZA DEMOKRATIJU

Srpski narod, nagonjen svojom neodoljivom ljubavlju za slobodom i pravom demokratijom, ustao je 27. marta 1941. snažno i ubedljivo, u odbranu svojih ugroženih prava. Veličina tog njegovog stava jasno je podvučena činjenicom: da je toga trenutka cela Evropa bila pritisnuta nemačkom čizmom, a britanska ostrva – tada u ratu jedini bastion svetske demokratije – preživljavahu najteže trenutke moralne krize.

Evropa je bila pregažena, a Hitler u naponu svoje snage ! Pa ipak, Srpski narod, dosledan samom sebi, veran i svojoj istoriji i svojoj tradiciji – možda samoubilački – ali u svakom slučaju uzvišeno i viteški, baca besnome Hitleru rukavicu u lice i spira ljagu nanetu mu 25. marta 1941.

Đeneralštabni pukovnik Draža Mihailović slaže se tada u potpunosti sa ovim gestom svoga naroda.

2. – IZDAJA NEPRIJATELJA DEMOKRATIJE

Sledovao je ubrzo 6. april. U zoru toga dana dolazi rušenje prestonog Beograda nemačkom avijacijom, bez objave rata, a odmah zatim opšti napad na Jugoslaviju. Podmukla aktivnost crvene i manjinske pete kolone odmah dolazi do punog izražaja.

Strahovito izdajstvo izroda jugoslovenskih naroda i komunista miniralo je potpuno Jugoslaviju. To je ubrzalo našu propast. Nastupilo je pravo rasulo u kome se pukovnik Mihailović snašao po sopstvenoj inicijativi. A kad je došla propast pukovnik Draža ne izvršava naređenje za kapitulaciju. On nepolaže svoje oružje, i ostaje sa svojim narodom. Čuo je još tada glas sudbine! Ravna Gora postaje njegov „Glavni stan”.

3. – OSVETA TOTALITARACA

Propast Jugoslavije donosi sobom početak uništenja Srpskog naroda. U toku daljeg vremena to se pretvara u jedan organizovani sistem.

Ustaški, hrvatski i muslimanski izdajnici, nacisti, fašisti, Mađari, Bugari i Arnauti – a naročito internacionalni komunisti, sve više se dopunjavahu i demonski povezivahu u zajedničkoj akciji istrebljenja demokratskog srpskog naroda, koji nije mogao da se pomiri, a kamo li da primi njihova totalitaristička shvatanja. Ustaše i komuniste u ovome su prednjačili. Na ovu stvar gledahu oni, od početka još, istim očima. Jer Pavelić izjavljivaše: Da nije pravi ustaša onaj, ko ne bi mogao ubiti dete u utrobi materinoj; dok Tito na proslavi 4. krajiške divizije 7.januara1943. reče: „Ruka partizana nikad nije zadrhtala, čak ni kad je bilo u pitanju da okonča život svome ocu, koji je hteo da se pridruži četnicima!”

Svuda, i na svakom mestu, ovi demoni sprovodahu biološko istrebljenje Srba, perfidno sračunato. Divljačka ubijanja, klanja i mrcvarenja srpskog življa, uzimahu masovni oblik i pretvarahu lagano celu zemlju u pakao. Srpske pravoslavne Crkve postajahu formalne klanice Srpskog naroda, a pojedini hramovi Božji u bukvalnom smislu reči, plivahu u krvi.

4. – DRAŽINA ODBRANA OD TOTALITARACA

Draža je tada bio u Evropi prvi živi protest protivu nemačke okupacije, kao što je i na kraju rata opet bio prvi, koji je protestovao protivu brutalnih i jednostranih odluka, koje nisu odgovarale ne samo interesima i raspoloženju naroda, već i ciljevima Ujedinjenih nacija. Prvi čovek koji je u porobljenoj Evropi stupio u oružani sukob protivu Nemaca, isto tako bio je prvi koji je stupio i u oružani sukob protiv komunista! Zbog toga je on bio i prvi na koga su ovi osuli žestoku paljbu svoje propagande, optužujući ga kao reakcionara, fašistu, kolaboracionistu, izazivača građanskog rata, izdajnika i ratnog zločinca, za sve što su baš oni bili i zbog čega se on protiv njih borio na život i smrt.

U tim preteškim trenucima naš narod, rukovođen nagonom samoodržanja, spontano, po svojoj čudnoj intuiciji, prema nepisanim zakonima narodnim, uzima za svoga vođu pukovnika Dražu Mihailovića. On postaje opšte poznati, obožavani Čiča. Draža, i sam čovek iz naroda, dobro ga je osećao. On se spremno odaziva njegovom pozivu i sav se predade poslu, jer „Glas naroda je glas Božji!” On je to dobro znao i kao plemenit pastir sa svojim stadom, opkoljen sa svih strana krvožednim vucima, Draža i njegov narod, zajedno, kretoše putem neslućenih iskušenja, putem sudbine.

U tom sudbonosnom hodu srpskom narodu i Draži priključuju se lagano i svi pošteni i ispravni Hrvati i Slovenci, koji su ostali istinska i prava jugoslovenska braća! Četiri krvave godine bili su oni združeni u besprekidnoj i beskompromisnoj krvavoj borbi!

Četiri godine užasa i pakla u kome kroz besomučan okršaj postepeno, nestade ono što je osećalo i mislilo čovečno i ispravno – jugoslovenski. A među njima najviše nestade Srba! Jedna četvrtina srpskog naroda našla je smrt od protivnika demokratije! Samo na jednom jedinom mestu, u koncentracionom logoru u Jasenovcu kod Zagreba, krvožedne ustaše zverski ubiše stotine hiljada nevinog srpskog naroda. Tito je lično objavljujući ovo – sa odvratnim cinizmom – video, da te nevine i čestite srpske žrtve predstavljaju jednu impozantnu cifru, vrlo zgodnu za njegov krvavi komunistički bilans, te je proglasio njihovu nevinu, čisto demokratsku plemenitu krv za azijatsku i demonsku! Možda je na ovo bio i nateran od svoje ustaške okoline, koja ga i dan danas okružuje i čuva, i koja je na taj način sigurno htela da prikrije od sveta najstrašniji ustaški zločin prema demokratskom srpskom narodu.

I tako srpski narod na čelu s Dražom Mihailovićem, plaća težak danak u krvi za osnovne principe Atlantske povelje, objavljene tek krajem 1941; za principe, koji su vekovima gajeni u tom narodu i koji predstavljaju najbitniji sastojak reke prolivene krvi ovog junačkog i dobrog naroda.

I za vreme tih masovnih pokolja Draža biva prinuđen, da pored borbe sa svima dotadanjim neprijateljima primi i borbu protiv Tita, koji zlonamerno počinje i razvija najstrašniji i najkrvoločniji građanski rat. Svi Dražini pokušaji, da spreči ovaj rat, ostali su bez uspeha. Ni njegovi lični sastanci s Titom 19. septembra 1941. u Struganiku i 25. oktobra 1941. u Brajićima; ni službene note upućene: 5. novembra 1941. našoj vladi u Londonu za intervenciju kod Sovjeta da se ujedine snage otpora i prekine borba; i aprila 1942. pukovniku Suzovu, šefu Sovjetske misije u Londonu od strane naše vlade u istom smislu; ni razgovor Slobodana Jovanovića s Bogumilovim u Londonu; ni pokušaj njegov kod Molotova prilikom posete ovoga u Londonu 1942, ne dadoše nikakve rezultate. Krv našeg naroda produži da se lije nemilice.

U nastaloj paklenoj borbi sa ovako velikim brojem protivnika, Čiča bi ipak, sigurno na kraju krajeva, izašao kao pobednik da ga Zapadni Saveznici, zbog raznih političkih intriga, nisu napustili.

5. – SAMOODBRANA OD SAVEZNIKA

I dok za vreme krvavog terora okupacije počinje da besni i Titov strahovito uništavajući vihor zverskog građanskog rata, dešava se fatalna greška Zapadnih sila!

Otvorena borba protiv đenerala Mihailovića u inostranstvu otpočinje februara 1942. otvaranjem radio stanice „Slobodna Jugoslavija” u Tiflisu u Sovjetskoj Uniji. A Tito najopasniji protivnik demokratije, biva prihvaćen od saveznika!

Najidealniji, najispravniji i najljući borci za pravu demokratiju počinju bivati ubijani i savezničkim oružjem! Dolazi do najvećeg paradoksa: da tvorci Atlantske povelje forsiraju zavođenje komunističke diktature u Jugoslaviji!

Ova anomalija dolazi kao posledica zakulisnih radnji svih podmuklih neprijatelja baš srpskog naroda. Zbog toga nemogući sticaj političkih okolnosti i paklenih intriga omogućava Titu: da mu zapadni saveznici isporuče hiljade i hiljade tona ratnog materijala, da bi dobro opremili njegove razbojničke armije; da i sami Saveznici odpočnu uništavati, po Titovom planu, svojim avionskim bombama gotovo isključivo srpske gradove, pa čak i sela, i da po njima mrcvare nesrećni srpski živalj, koji ih je obožavao i ginuo sa puno ljubavi prema tim istim saveznicima, nosiocima zajedničkih demokratskih ideja!

A od njih tada ostavljeni Draža, za četiri godine svoje istrajne borbe, primio je opremu za naoružanje i spremu svega jednog jedinog bataljona! Zbog toga je Čiča bio prinuđen da borbom dolazi ne samo do okupatorskog već i do savezničkog oružja, on je morao da uništava komunističke bande, protivnike demokratije, kako bi iz njihovih krvavih ruku plenio oružje i municiju, koji su oni primili od prijatelja demokratije! Tako je on indirektno branio osnovne demokratske principe Atlantske povelje od samih njenih tvoraca!

Što Draža nije još ranije podlegao u ovoj besprimerno teškoj i nemogućoj borbi, može se jedino objasniti nadherojskom istrajnošću i fanatizmom ubeđenja: da principi pravde – prave demokratije – isključivi smisao borbe njegovog naroda moraju pobediti, pošto će zapadne sile ipak, verovao je Čiča, blagovremeno uvideti svoju zabludu i popraviti strahovitu nepravdu, koju čine njegovom narodu, najrasnijem borcu za demokratiju. Koliko je on u tome imao pravo, dokaz su docnije objavljene izjave, čak i oba Čerčila; starijeg – šefa celokupne engleske ratne politike, i mlađeg – tada na službi u Titovom štabu.

Kada je đeneral Mihailović bio službeno napušten od strane svih anglosaksonskih oficira, dotle delegiranih u njegovim štabovima, desetine i stotine ovih ponovo su se našli kod četnika, ali ovoga puta oni nisu bili u zvaničnoj misiji, već su bili primorani da se spuste padobranom iz svojih oštećenih aviona prilikom njihovih napada na razne objekte u Srbiji, Bugarskoj i Rumuniji. Ti oficiri mogli su izbeći nemačko zarobljavanje zahvaljujući jedino sigurnom skloništu, koje su našli kod četničkih jedinica u prkos svega što se odigralo.

A u avgustu 1944, oko 430 palih američkih avijatičara, otputovali su, u sred bela dana, savezničkim transportnim avionima, praćeni lovačkim eskadrilama, koji su se svi spustili u blizini sela Pranjana, u Zapadnoj Srbiji na primitivnom aerodromu, sagrađenom i čuvanom od strane četnika.

6. – NEPRAVDA

Na žalost, greška je vukla grešku. Kulise intriga bile su neprozirne. Stanje prilika u Jugoslaviji zlonamerno je izvrtano u korist Tita, a protiv Draže! U suštini gotovo sve je bilo upravljeno protiv srpskoga naroda, čije se uništenje sa svih strana i po svaku cenu želelo. Tek kada su se te kulise intriga pretvorile u gvozdenu zavesu, počeli su pojedinci da se trezne.

I 17. jula 1946. u senci te teške gvozdene zavese, koja deli danas Evropu na dva sveta – zapadnu, čovečnu demokratiju, od azijatske komunističke diktature – odjeknuli su totalitaristički hici, koji danas kao preteći glas teškog predskazanja, skreću pažnju celom čovečanstvu i bude njegovu uspavanu savest. Ti sotonini pucnji oglasili su: da su prestale muke, patnje i bolovi najvećeg i najtragičnijeg heroja drugog svetskog rata i jednog od prvih na rang listi najboljih savezničkih vojskovođa. Nestalo je šampiona borbe protiv svih mogućih diktatura! ubijen je đeneral Draža Mihailović.

Da li je bilo baš potrebno da poslednja kap Dražine viteške mučeničke krvi vidno obeleži vrh Golgote njegovog rasnog demokratskog naroda, koji i sam danas izdiše na krstu najveće svetske nepravde? Da li će ovaj plotun neljudi značiti početak apokaliptičke ere komunizma, ili će on probuditi ako ne savest, a ono bar razum celokupnog čovečanstva? – Bliska budućnost, verujem, daće nam na to odgovor.

I tako je 17. jula u jednoj maloj balkanskoj zemlji, u zemlji čestitih seljaka i junačkih boraca za svoju slobodu i svoju čast, grobovima dva miliona neznanih boraca dodat i grob njihovog vođe, u koji su istovremeno sahranjeni i savest i čast i obraz čovečanstva.

Da li će iz svežeg groba najveće svetske nepravde vaskrsnuti ta savest, čast i obraz čovečanstva? I da li će se oni udružiti i ipak odužiti Dražinom Duhu, koji će kao najveća svetinja večito zračiti njegovom demokratskom Srpskom narodu, dajući mogućnosti ostalim jugoslovenskim narodima da izgrade novu, lepšu i bolju pravu Kraljevinu Jugoslaviju.

7. – ISKRE ISTINE

Kolika je nepravda učinjena i našem narodu i našem Čiči, svedoče najbolje sledeći navodi:

– Engleski kapetan Moris Vitu, koga su Nemci zarobili na Kritu i koji je uspeo da iskoči iz voza pri prolasku kroz Srbiju i da se priključi četnicima, u svome članku „Istina o Mihailoviću”, veli između ostalog i ovo:

„Ako je Mihailović izdajnik, onda je i vaskoliki srpski narod izdajnik, i on će iščeznuti pod Titovim režimom kao nacija. Ako je srpski narod izdajnik, onda sam i ja isto tako izdajnik, a potpuno sam spreman da kao takav budem predveden pred ma koji britanski sud”.

– Engleski major Fred Harold Grej, koji je u I Svetskom ratu služio četiri meseca u srpskoj vojsci, a u II Svetskom ratu, tri godine u Jugoslovenskoj oružanoj sili, u početku sa Kraljevskim vojnim snagama na Bliskom Istoku, a ostatak sa Titovim partizanima, u jednome svome članku piše:

„Ako su Mihailović i njegovi četnici izdajnici, onda sam ponosan i srećan što mogu i sebe da ubrojim u izdajnike, a smatrao bih kao najveću čast, kada bih uvek kao drugove mogao imati ovako smele borce”.

– Prvi Amerikanski oficir u Mihailovićevoj Vrhovnoj komandi, major Valter B. Mensfild, objavio je u amerikanskoj štampi delove svog dnevnika za vreme bavljenja kod četnika. On piše: „23. decembra 1943. Svi smo još uvek pod utiskom obaveštenja, koja smo čuli juče uveče preko radio – Londona. Kakva bestidnost i kakva nezahvalnost prema ovom hrabrom narodu! Gde su partizani o kojima se toliko govori? Već dvadeset dana sam na teritoriji Javorskog korpusa sa njegovim komandantom majorom Cvetićem. Prokrstarili smo celu teritoriju idući gotovo slobodno, bez ikakve oružane pratnje. Doduše, kroz planinska sela i puteve, ali vrlo često i kroz mesta, koja bi trebalo, po radio Londonu, da drže Titovi partizani. Kako mi je teško i neprijatno da dajem objašnjenja o ovakvom čudnom stavu saveznika!”

– Pukovnik i šef amerikanske misije kod Draže Mihailovića, Albert Sajc, napisao je knjigu: Misija kod Mihailovića, koja je odobrena od strane Državnog Saveta i Vojne uprave. Dnevnik „Vašington post” od 3. oktobra 1945. piše o toj knjizi:

„Pukovnik Sajc označuje tragičnim Mihailovićev položaj tvrdeći: Mihailović živi samo za svoju Otadžbinu. Nisam našao nikakav dokaz da bi bio kolaboracionista: Njegov pokret je pogrešno shvaćen od strane inostranstva i treba da bude pravedno objašnjen javnom mnjenju”.

– Amerikanski vazduhoplovni poručnik Džon Skrogs, koji je bio jedan od spašenih avijatičara od strane Mihailovićevih četnika u pismu upućenom 18. oktobra 1944. ambasadoru Konstantinu Fotiću, izmeću ostalog, veli:

„Ali, zar niste, Gospodine Fotiću, upotrebili vrlo, vrlo slabe reči? Mi, koji poznajemo pravo stanje u Srbiji, strahovito smo ozlojeđeni zbog sramnih napada na četnike i njihove starešine. Ako bi samo neko mogao da otvori oči zabludelom američkom javnom mnenju, ti sjajni ljudi primili bi svu zahvalnost, koja im se stvarno duguje”.

– Major Valter R. Mensfild izjavio je povodom hvatanja ćenerala Mihailovića izmeću ostalog:

„Pretnja o streljanju jednog savezničkog komandanta, bez pravičnog suđenja, jeste jedna od najvećih istorijskih sramota. Mi Amerikanci nismo se borili za jednu takvu stvar! Spustio sam se padobranom kod četnika u avgustu 1943. i proveo sam sa njima šest meseci. Bio sam dugo sa Mihailovićem i posetio sam njegove oružane snage u svima delovima Srbije. Ostali Amerikanci,a i ja lično, možemo potvrditi daje njegov jedini cilj bio: da se oslobodi Nemaca i da povrati slobodu svojoj zemlji. Naši neprijatelji uvek su bile nacističke okupacione trupe, a zarobljenici koje smo imali (i koje sam ja video) bili su Nemački vojnici. Najpre Rusija, a zatim i Velika Britanija, počele su da hvale Tita. Ovaj stari ilegalni agent u Jugoslaviji nije nam nepoznat. Mi smo znali šta on želi: jer je za njega postojala jedna iznad svih stvari: Komunizam! Tito je zloupotrebio savezničko oružje da bi tukao svoga političkog protivnika – Mihailovića”.

– Najzad i vlada u Vašingtonu, u svojoj noti upućenoj Titu povodom hvatanja đenerala Mihailovića, iznosi svoje zvanično mišljenje:

„Potrebno je napomenuti činjenicu, da je pukovnik Mihailović, kada su Nemci srušili Jugoslaviju u 1941. godini, organizovao i rukovodio znatnim ustaničkim snagama protivu zavojevača. Unapređen za ćenerala u decembru 1941. postaoje zatim Ministar vojske i mornarice Jugoslovenske vlade u izgnanstvu. Voreći se pod najtežim uslovima i bez potrebnog naoružanja, on je svojim snagama mnogo doprineo opštem savezničkom pothvatu, u kome je Jugoslavija uzela tako herojski udeo”.

8. – DŽELAT SRPSKOG NARODA

Srpska tradicionalna ljubav i vernost idealima slobode i demokratije, suprotna je Titovim ustaško-komunističkim ubeđenjima. Zbog toga je Tito namerno stvorio nepremostiv jaz između komunizma i srpskog naroda. Strahote građanskog rata njemu su bile neophodno potrebne. Njegova je deviza bila: Što gore, to bolje! Zamutiti ljudski razum! Razbuktati najniže uspavane zverske instinkte kod masa! Zaslepiti ljude osvetom i mržnjom! Što strašnije, što užasnije u toliko bolje i sigurnije!

Rukovođen paklenim sadizmom svoga ustaškog porekla, nečovek po rođenju, pristupio je Tito sprovođenju svoga plana na uništenju Srpskog naroda, najvećeg protivnika komunizma ne samo na Balkanu, već i u celom svetu.

I već u jesen 1941. on počinje sprovođenje svog paklenog plana: raspaljivanje demonskog građanskog rata, uperenog protiv svega i svačega što je srpsko. Već tada u okolini Valjeva, u Srbiji, komunisti su pretesterisali običnom testerom živog i zdravog čoveka! Pretesterisali su ne nekog zagriženog kapitalistu, već običnog poštenog seljaka, ispravnog čoveka, dobrog nacionalistu! I od tada celokupna demonska Titova igra razvija se isključivo u tom pravcu.

Tito operiše gotovo isključivo u čisto srpskim krajevima. Sa sobom donosi strahoviti teror: kolje, ubija, pljačka i razara sve što je srpsko, sve što nije za njega. Za sobom ostavlja pustoš, izazivajući pri tom perfidno i okupatore da i oni u vidu odmazde, sa svoje strane, dovrše istrebljenje i uništenje svega onog što je preostalo, a što srpski diše i misli. Potrebno je bilo uništiti sve što je za slobodu i demokratiju, a nije za njegovu komunističku diktaturu.

Još od samog početka Tito se udružuje sa njegovim ustašama – hrvatskim i muslimanskim, koji su i danas uvek zajedno sa njim, uvek zauzeti istim poslom: uništavanjem Srba. Udruženim snagama, oni su sistematski sprovodili Titov pakleni plan za obezbeđenje komunističke diktature.

Kad je uvideo tačno šta Tito hoće, Draža je bio prinuđen da prihvati nepoštednu, naturenu mu borbu. I da nije bilo mešanja sa strane, Draža bi ipak bio pobednik. On je imao celokupan naš narod uz sebe. Tito ne bi mogao nikad ostvariti svoje planove bez savezničke podrške, koja mu je omogućila stvaranje moderno naoružanih razbojničkih armija. Pored toga, savezničko rušenje isključivo samo srpskih gradova, rukovođeno tačno po Titovim uputstvima, pripremilo je preduslove i za njegovo definitivno krvavo ustoličenje u Beogradu.

9. – MOSKVA – BEOGRAD

Da bi ironija sudbine došla do punog izražaja, pored skoro neshvatljive savezničke pogreške i nepravde, ustoličenje Titovo u Beogradu izvršila je Moskva, iako se to protivilo zaključcima Teheranske konferencije od decembra 1943. Na taj način Moskva je – na njoj svojstven način, vratila zahvalnost Dražinom narodu, koji ju je indirektno spasao u zimu 1941.

Jer, svojim aktom 27. marta srpski narod odložio je nemački napad na Rusiju za 22. juni. Ovo zadržavanje nateralo je Nemce da produže operacije u zimu 1941. Ruska vojska bila je tučena. Nemcima je još ostalo da dotuku njene ostatke. Zbog toga, umesto da budu u kantonmanima, nemačke armije bile su u polju, u pokretu, u trenutku nailaska strašne ruske zime. Nemci, nespremni za zimsku kampanju, u bukvalnom smislu reči, nestali su u ruskom snegu, gde im je propala gotovo celokupna ratna mašina. Na taj način, Dražin narod omogućio je svojim istorijskim požrtvovanjem, ne samo da se spase Moskva i upropasti ruskom zimom nemačka ratna mašina, već je dao i Rusima mogućnost da se u toku 1942. ponovo priberu, prime pomoć od Saveznika i spreme. S druge strane, Nemci su bili prinućeni na obnavljanje svoje ratne mašine, jer je nacistička zver – blagodareći stavu Srpskog naroda od 27. marta – bila opasno ranjena već krajem 1941. Ta ranjena zver uspela je da se dovuče samo na tri noge do Staljingrada tek krajem 1942, gde su je mogle dočekati nove pripremljene ruske armije, kojima je Beograd stvorio vremenske mogućnosti, a saveznici uslove, da se pripreme za dalja sudbinska zbivanja.

Staljin je sve ovo dobro znao, ali je sračunato ćutao. Jedini maršal Žukov s ruske strane na dan proslave pobede u Moskvi 1945, javno je pred celim svetom indirektno priznao ovu istorijsku istinu, koja je docnije i na Nirnberškom sudu utvrćena. On je priznao: da je krajem 1941. bilo trenutaka kada su svi oni mislili da je sve izgubljeno, a da ih je samo ruska zima spasla, gutajući nemačke armije, dotle najelitniju udarnu vojsku i najjaču ratnu mašinu sveta.

Ovu istinu još jasnije je istakao Čerčil svojom izjavom u Reynold`s News-u od 19. maja 1946. da je đeneral Mihailović vodio ustanak u Jugoslaviji, ustanak koji je za više nedelja odložio napad Nemaca na Rusiju. Blagodareći Beogradu, Moskva je bila spašena, a trista hiljada Nemaca našlo je smrt u snegu pred njom. Ovo je Moskva uzvratila time: što je crvena armija osvojila naš prestoni Beli grad i predala ga u krvave ruke dželata srpskoga naroda – Titu.

Zbog ovoga za uvek, izgleda da večita vremena, ne samo kod Srpskog naroda već i kod svih Jugoslovena, zapečaćeno je rusofilstvo i svaki panslavizam ma u kom vidu i obliku se budu oni pojavljivali. Spasavanjem Moskve stvoreno je i Engleskj dragoceno vreme potrebno za spremu vojske, čijim je uspesima mogla docnije definitivno preuzeti inicijativu i rešiti rat na štetu osovine.

10. – MOSKOVSKI PROCES U TOPČIDERU

„Pokret đenerala Mihailovića je pokret srpskih seljaka najdemokratskijih i najprisnije vezanih za saveznike od svih u Evropi. Osuditi taj pokret, značilo bi osuditi sve srpske seljake!” – rekao je još u decemoru 1945. P. u. Elson. (World Revien).

Iskorišćujući strahovite posledice krvavog graćanskog rata, koji je ustaša Tito, kao moskovski agent perfidno nametnuo, obrazovan je u Topčideru od strane moskovskih stručnjaka proces protivu Draže. Cilj nije bio obično uništenje ideološkog protivnika i ugušivanje narodnog Ravnogorskog pokreta, koji je sam po sebi sinteza celokupnog stremljenja slobodarske borbenosti demokratskog Dražinog naroda (to OZNA normalno sprovodi i bez ikakvog suda!). Cilj je ovome procesu drugi bio: osuda Zapadnih saveznika, ili kako oni kažu – reakcionarnih sila.

Nepravdu, koju su Zapadne sile učinile našem narodu, trebalo je iskoristiti tako, da se ona pretvori u mržnju ovog prema njima! Na taj način, postignulo bi se ne samo odvajanje našeg naroda, koji je sav predan i fanatički veruje svojim zapadnim saveznicima, već bi se stvorila mogućnost i za samo prevaspitavanje ovog naroda u duhu komunističkog imperijalizma. A za Moskvu je od velikog interesa bilo uništavanje nesavitljivosti baš srpskoga naroda.

U tome smislu bilo je potrebno iskoristiti sve, čak i nenamerne političke i taktičke greške ne samo naših zapadnih saveznika, već i naših pojedinaca. Iz toga je specijalnim pripremanjem i stručnom saradnjom moskovskih specijalista stvorena baza da se Beograd pretvori u rasadnik mržnje protivu Engleske i Amerike. Uništavanjem pak srpskog demokratizma, trebalo je obezbediti da taj isti Beograd postane glavni centar za zavođenje komunističke diktature, ne samo po svim balkanskim, već i po susednim zemljama. Beograd je trebao postati uporište sovjetskog diktatorskog imperijalizma na putu ka evropskoj i svetskoj revoluciji. To je smisao svih mučenja, koje je preživeo Draža u kandžama OZNE pod rukovodstvom moskovskih stručnjaka NKVD, a uz pripomoć isprobanih specijalista za komunističke procese.

Ali, oni su se ljuto prevarili! ubili su Dražu, ali nisu mogli ubiti njegov duh, koji je baš zbog toga postao još veći, još snažniji! Duh Dražin dominira sada celim našim narodom. Možda je bila i sudbinska potreba da smrt Dražina još više uzdigne i poveže duh našeg slobodarskog naroda! Možda je bilo baš i potrebno da naš Čiča postane i stvarno oličenje celokupne naše tragedije: njegova smrt je naša najbolnija žrtva, ali istovremeno i naš najveći ponos!
Ona postaje i naše najmoćnije oružje, koje će uništiti i O Z N U i Tita.

Kada se jednoga dana bude pisala istorija Trećeg našeg ustanka, u njoj će đeneral Mihailović naći zasluženo mesto. Ali već danas on je duboko prodro u dušu svoga naroda, još više nego druge velike istorijske ličnosti, koje simboliziraju nacionalne težnje i ostaju uzori karaktera i mentaliteta narodnog. Draža Mihailović je postao naš mit, a Ravna Gora istorijski simbol njegove borbe za slobodu i demokratski ideal. Draža Mihailović mrtav biće opasniji za Tita nego što je bio za svoga života. Svi oni, koji su se pod njegovim vođstvom borili za jednu ideju, ostaće joj verni i produžiće još odlučnije borbu posle njegove smrti, a ti borci, to je ceo naš narod.

Zapadni saveznici znaju vrlo dobro: da osuda Draže Mihailovića predstavlja istovremeno i osudu demokratskog duha i da primanje jednostrane osude iz Topčidera, bez reagiranja, znači šamar njihovom prestižu i zapadnoj demokratiji.

Plan komunista neće nikad biti ostvaren. Beograd će ostati uvek Čičin i uvek će predstavljati ne samo glavni i prestoni grad celokupnog demokratskog Srpstva, onako kako ga je Bog stvorio, veran svojim načelima i svojim starim saveznicima, već će taj isti Beograd zračiti kao prava prestonica svih Južnih Slovena povezanih preko svojih slobodnih nacionalnih država u čvrstu i snažnu Federativnu Kraljevinu Jugoslaviju, koja će garantovati svakom pojedincu apsolutnu slobodu i biti večiti čuvar prave demokratije na Balkanu.

Kao što je samoubilački 27. mart 1941. postao simbol neobuzdane i bezgranične ljubavi prema slobodi i demokratiji, tako će od sada krvavi i bezdušni 17. juli 1946. za večita vremena zračiti fanatizam bratske ljubavi, vere, vernosti i praštanja celokupnog Dražinog dobrog i čestitog naroda.

Ceo naš narod, suprotno isceniranjima Moskve još jače će ispoljiti svoju doslednost, ubeđen: da će Zapadni saveznici da poprave svoje zablude i iskupe učinjenu nepravdu kao pravi, stari i istinski naši prijatelji.

11. – RAVNOGORSKA TRAGEDIJA

Ravnogorska tragedija je sigurno hiljadu puta veća, strašnija i bolnija od Kosovske, a ona ne bi bila potpuna da Čiča nije pogubljen! Sudbina našeg naroda zahtevala je da i naš Čiča završi isto kao i Car Lazar. To nije bio slučaj! To je bilo potrebno ! On je za to bio spreman! On je to i predviđao, veleći:

„Ja mogu u svetoj našoj borbi i pasti, ali to ne znači da će samnom pasti i pravedna stvar za koju se naš narod bori…”

Čičino je carstvo nebesko, za koje se on, poput čestitoga Kneza, unapred opredelio i svojim životom i svojim radom – kao pravi isposnik i mučenik – i pripremio. Isto onako kako je car Lazar kroz svoje mučeništvo, kroz kosovsku tragediju sa legijama njegovih vitezova, izgradio oltar srpske nacionalne svetinje, oltar čojstva i junaštva, isto tako će i naš Čiča – sledujući tačno njegovom primeru – postati ne samo svetac naš, već će nam omogućiti i pomoći: da sa legijama njegovih vernih boraca izgradimo još veći, lepši i uzvišeniji oltar, koji će budućim generacijama doneti pravo Jugoslovenstvo.

Ovo, zahteva i naš narodni genije koji je još za vreme života Dražina spojio ceo narod sa njegovim Čičom.

12. – RAVNOGORSKA TRADICIJA

Genije srpskog naroda. poput biserne školjke – kroz bol i patnje – stvorio je narodni biser, narodna duhovna bogatstva. Zbog neobične i neobično uzvišene osobine, koja ne postoji ni kod jednog drugog naroda na svetu, srpski narod uzeo je za svoj najveći narodni praznik dan svog najvećeg poraza i svoje najveće nacionalne nesreće – Vidovdan.

Svetkujući stolećima svoj najveći i najstrašniji poraz, on je iz njega stvorio snažan kult čovečnih, pravih demokratskih vrlina, koje krase dušu Srpskog naroda. I tako, iz svoje kosovske tragedije narod je nagonski stvorio sopstvenu Kosovsku tradiciju, koja mu je davala uzvišeni i snažan duh, i koja je spojila celokupno srpstvo u borbi protiv osmanlijskog polumeseca, za Krst časni i Slobodu zlatnu.

Od trenutka kada je bio postignut postavljeni cilj, kada je nestalo polumeseca i kada se je ujedinilo celokupno Srpstvo, izgleda kao da duh Kosova počinje da gubi svoj smisao i kao da ga nestaje. I zaista, kulta kosovskog je nestajalo, ali je on ostao latentan u duši i krvi srpskog naroda. Zbog toga, dvadeset godina života u Jugoslaviji prestavljaju pravi duhovni vakum u nacionalnom životu Srba. Idealističko, vekovno vaspitanje bezbrojnih generacija kroz Kosovski kult narodnih vrlina, taj blagotvorni Svetosavski, pravi hrišćanski životni eliksir je nestao. Narod je zbog toga bio poremećen. Ćutao je, trpeo i nosio neku tešku prazninu u duši.

I zato je 27. marta, u svom grandioznom zamahu i zanosu, Srpski narod dao punu odušku svojim dotle pritajenim vrlinama i težnjama. Njegova rasna demokratska krv, atavistička ljubav ka slobodi, njegovo Kosovsko čojstvo i junaštvo – ma i po cenu samoubistva – morali su dati 27. mart.

I od tada genije našeg seljačkog naroda snažno se uzdiže, a dvadesetogodišnji vakum prouzrokuje čudno ubrzanje: narod odmah nalazi Dražu na Ravnoj Gori i polazi za njim. Sudbinski zakon traži novu, ne lokalnu ni prolaznu – čisto Kosovsku tragediju – već on zahteva prolaz kroz Jugoslovenski pakao, najstrašniju tragediju koju je jedan narod ikada doživeo – strahovitu Jugoslovensku tragediju.

I na taj način, u roku od nekoliko godina, ne iz legende već direktno iz besprekidnog haosa, borbi smrti i užasa, iz mora krvi – Dražinim pogubljenjem najzad je naćena Nova, snažnija i savremenija: ravnogorska tradicija. Koristeći ovu tradiciju, genije narodni ponovo će povesti ne samo srpski, već i sve ostale Jugoslovenske narode, svojim isprobanim, kosovskim putem. Genije kosovske tradicije dopuniće novim narodnim biserom pravo bratstvo, večitu vernost i nepokolebljivu veru.

Nepregledna polja novih kosovskih božura biće svakom pristupačna! I najuzvišeniji i najlepši rasadnik duševnog bogatstva genija našeg naroda ovog puta ostaće za večita vremena pristupačan svakom dobronamernom i ispravnom čoveku, a strah i trepet za svakog onog, ko se bude usudio da ponovo dirne u mir, čast i slobodu ovog napaćenog naroda, čija će večita budućnost ostati u znaku prava čoveka i prava naroda.

Izobilje bolova i patnji, samopregora, junaštva i vere, brojne majke Jugovića, redovi kosovski devojki, legije Obilića, armije ravnogorskih vitezova na čelu sa našim Čičom – uzdići će majke, devojke i decu našu na zasluženu visinu, za primer celom čovečanstvu.

Ostvarena nova Ravnogorska tradicija ostaće večito da zrači. Neće se više nikad desiti da narodni duh ostane bez svog nacionalnog napitka.

Zavet

Na osnovu svega napred izloženog, a odazivajući se svojoj najsvetijoj dužnosti, sledujući primeru i amanetu našeg besmrtnog Čiče, našeg velikomučenika Draže i dajući istovremeno pun izraz osećanja, ne samo celokupne naše vojske i emigracije, već čitavog Jugoslovenskog naroda razapetog danas na krstu nepravde, postavlja se kao životni cilj i dužnost svakog pojedinca:

da se proglašen već i usvojen 27. mart – naš narodni praznik bezgranične ljubavi prema slobodi i demokratiji – dan začetka jugoslovenske tragedije, slije i stopi sa danom rađanja najmoćnije tradicije i da se otkucajima čistog srca i razumnim čovečanskim mislima,

PROGLASI I USVOJI:

1. – Od danas za uvek, 17. juli, dan pogubljenja našeg Čiče, postaje uz Vidovdan i 27. mart, najveći praznik srpskog naroda.

2. – Sa bratskom željom i razumnom nadom čvrsto verujemo: da će u bliskoj budućnosti, i od svih jugoslovenskih naroda ovaj dan biti prihvaćen kao pravi jugoslovenski nacionalni praznik, praznik najveće jugoslovenske žrtve.

3. – Da se od 17. jula 1946. ravnogorska tragedija kao dopuna kosovskoj, pretvara u najmoćniju i najuzvišeniju Ravnogorsku tradiciju, vođenu duhom besmrtnoga Čiče, tako da ona bude potpuno pristupačna, korisna i neodoljivo vaspitna za sve buduće generacije svih jugoslovenskih naroda, u pravcu: pravog bratstva, idealnog jedinstva i čovečne slobode s devizom: svakome prema potrebi i svakome prema zasluzi; a lična sposobnost i vrednost svakoga pojedinca moraju biti najveća kvalifikacija.

4. – U vezi sa ovim potrebno je da komandanti Hrvatske i Slovenačke armije pripreme sve za reorganizovanje nacionalno- vaspitnog ravnogorskog, hrvatskog i slovenačkog pokreta, tako da u trenutku osloboćenja Jugoslavije za svako mesto budu unapred odrećeni vesnici bratstva, jedinstva i slobode. Ovi će prema tačnim uputstvima, ne političkim već isključivo duhovno-vaspitnim, izvršiti okupljanje svih dobronamernih Hrvata i Slo- venaca, zadojenih osećanjima pravog bratstva prema Srbima i željom za složan život u novoj demokratskoj Federativnoj Kraljevini Jugoslaviji.

5. – Da se odmah pristupi svrstavanju svih Srba, izbeglica i emigranata, kao i svih njihovih nacionalnih udruženja u Čičin Ravnogorski pokret, a u Eboliu da se izvrši celokupna priprema kao pod 4, za obnavljanje popunjavanje i povezivanje svih Ravnogorskih organizacija u Otadžbini.

6. – Da narodni Čičin Ravnogorski pokret bude organizovan i vođen isključivo u duhu ravnogorske tradicije i stalno održavan na idealnoj visini duhovne izgradnje svih jugoslovenskih naroda. Zbog toga se ne sme dozvoliti nikakvo mešanje ili ma kakvo skretanje ka nekoj političkoj aktivnosti.

Pripadnici raznih političkih grupacija treba baš da budu dobronamerno povezani kroz Ravnogorstvo i njegovim idealima održavani u njihovom političkom stremljenju ka boljoj, lepšoj i srećnijoj budućnosti svoga naroda i svoje braće.

Sve žrtve miliona mučenika moraju se čuvati kao svetinja i ne smeju se nikad i ničim skrnaviti.

7. – Da svaki pojedinac pred Bogom i pred samim sobom, da sam sebi svetu reč: da će biti veran čuvar opšte naše Ravnogorske tradicije, sledujući narodnog genija. Ravnogorstvo ne traži ni od koga nikakve zavetne fraze, još manje želi kome upućivati reči prokletstva! Svakom onom ko ne može ili ne želi da oseti uzvišenost genija našeg naroda i topao bolni dah sudbinskog zbivanja ono može uputiti samo svoje iskreno žaljenje.

Jer genije jednog naroda iako je nevidljiv, nedokučiv i neodoljiv – i ako je božanskog porekla, ipak se sastoji iz večitih duhovnih iskri naših predaka, koje privremeno borave u nama. I ove duhovne iskonske iskre u danim trenucima sažimaju se u jednu nerazlučivu celinu – duh genija naroda – kroz koji se ispoljava božanska milost u vidu visokog duhovnog stvaranja. Oni pojedinci sa praznom dušom, koji su lišeni tih svetih pradedovskih iskri, ne mogu ništa sveto i uzvišeno ni osetiti! Oni ne mogu nikad imati ni ono uzvišeno osećanje saradnje u pravcu pravih narodnih ideala.

Ove reči upućuju se i pojedincima među inteligencijom, kojima je Bog dao izobilje duhovnih iskri, a koji bi iz raznih razloga i uzroka hteli da ostanu po strani. Njima se obraća danas pažnja tačno u duhu mlade narodne ravnogorske tradicije. Ogromnoj većini našeg naroda, svima ispravnim i dobronamernim, čestitim i pravim ljudima, nepotrebno je skretati ikakvu pažnju, pošto su oni čistotom srca i uzvišenim čovečanskim osećanjem ne sledbenici već nosioci narodnog genija.

I kao večiti smisao našega života zadržimo u sebi za uvek duh narodnog genija, koji je kroz kosovsku tradiciju rodio onu malu, idealnu Srbiju. Budimo ubeđeni, da će taj isti genije, kroz ravnogorsku tradiciju stvoriti još uzvišenije delo: moćnu, složnu i granitnu Kraljevinu Jugoslaviju.

Milioni palih žrtava sa njihovim i našim Čičom očekuju čas ispunjenja narodnog proročanstva: da ih pozovemo da ustanu iz svojih grobova, da vide lepotu i radost srećnog života i da osete veličinu i uzvišenost ploda svojih svetih žrtava, da bi zatim ponovo mogli leći i produžiti mirno svoj večiti san. A u tom pohodu trijumfa i pravde sigurno ćemo čuti i reči našeg komandanta, našeg neumrlog Čiče:

„Zadovoljan sam! Nastavite samo složno dalje: S verom u Boga za Kralja i Otadžbinu!

Moj zavet ispuniste!”

Slava đeneralu – mučeniku Draži Mihailoviću!… …