Pages Menu
Categories Menu

Posted on Nov 29, 2013 in Uncategorized |

Đeneral Dragoljub Draža Mihailović

 

 

Đeneral Dragoljub Draža Mihailović

 

Đeneral Dragoljub Draža Mihailović (Ivanjica, 27. april 1893 — Beograd, 17. juli 1946)

Armijski general i načelnik štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u Otadžbini, ministar vojske, vazduhoplovstva i mornarice Kraljevine Jugoslavije. Ubijen od komunista-antihrista.

Odlikovanja

 

– Srebrna medalja za hrabrost, uručena 1913.- Spomenica za Srpsko – turski rat, uručena 1913.

– Spomenica za Srpsko – bugarski rat, uručena 1913.

– Zlatna medalja za hrabrost, uručena 1915.

– Engleski Vojni krst, uručen 1917.

– Beli orao sa mačevima četvrtog reda, uručen 1918.

– Beli orao sa mačevima petog reda, uručen 1920.

– Spomenica za rat 1914 – 1918., uručena 1920.

– Zlatna medalja za hrabrost, uručena 1920.

– Albanska spomenica, uručena 1921.

– Orden Svetog Save četvrtog reda, uručen 1928.

– Bugarski Komandirski krst Svetog Aleksandra, uručio lično car Boris u Sofiji 1936.

– Čehoslovački Orden belog lava trećeg stepena za vojne zasluge, uručio lično predsednik 1937.

– Francuski Ratni krst, dodelio general Šarl de Gol, 1943.

– Američka Legija zasluga prvog stepena, najviši orden namenjen strancima, dodelio predsednik Hari Truman 29. marta 1948

 

Umesto opširne biografije Đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića, dostavljamo: pored zapisnika, naredbi i instrukcija đen.Damjanovića, koje možete da pročitate na našem sajtu i dva priloga posle Svetog Save najvećeg Srpskog Prosvetitelja, Svetog Nikolaja Žičkog, o Njegovom liku.

 

Vladika Nikolaj Velimirović

 

Dražin duh govori

 

Oj Srbijo nebrojeno groblje,

Srbi braćo zarobljeno roblje,

Evo mene da se vama javim,

Iz ovoga sveta nebeskoga,

U svetlosti Hrista spasitelja,

U sijanju nebeske Srbije.

 

Živ sam, braćo, življi no ikada,

U društvu sam boljem neg’ ikada,

U blizini svetitelja Save, Koji sija kao sto sunaca;

Kraj mene su i Miloš i Marko,

Starac Bogdan sa devet sinova,

I sva srpska krstonosna vojska,

Sa Kosova polja širokoga,

Što izgibe za krst i slobodu.

 

Oko mene bezbrojni uskoci,

Što braniše sirotinju raju,

Kroz vekove od turskih zuluma:

Pavle Bekić, strašni vojskovođa,

Dva Jakšića, dva heroja divna,

Hadži Prodan, Koča Kapetane,

Hadži Đera i Hadži Ruvime

I Avakum, dika mučenika;

 

 

Karađorđe i njegova vojska,

Sa Mišara i sa Ivankovca,

Knez Aleksa, strašni Birčanine,

Goli Zeka i Zmaj od Noćaja,

Hajduk Veljko i Kursula Jovo,

Hadži Miloš i hrabra Ljubica,

I sve srpske izginule vojske,

Na Grahovu, Lazu i Nikšiću,

Na Mišaru i reci Tamišu,

Na Angoli i na Maric’ reci.

 

Svi junaci naši s Kumanova,

S Kumanova i sa Oblakova,

Sa Bitolja i s Kajmakčalana,

I bosansko okovano roblje,

Što mu Arad beše kosturnica,

I svo srpsko nežidarsko roblje,

Što izgibe s glada i pomora.

 

Još su sa mnom svi moji četnici,

Oficiri, hrabri komandiri,

Što pet leta sa mnom četovaše,

Od tirana Srbiju braniše,

U bitkama il’ po tamnicama,

Brojevi su ljudski premaleni,

Da izbroje svu nebesku vojsku,

Svu nebesku srbinovu vojsku

I večitu svetlost i krasotu.

 

Gde je moja duša uzletela,

Kad mi jude telo umrtviše,

Bez opela u zemlju zabiše,

Da se meni za grob ne doznade.

Al’ Bog vidi sve skrivene tajne,

Zaludu su zemlje bezbožničke,

Nebesa se njima potsmevaju,

Vreme ide i skoro će doći,

Da Srbija bude slobodija.

 

Ja ću nekom prijatelju svome,

Na snu javit’ i moj san objavit,

Da se meni poje liturgija,

Toga sveta kao i onoga;

Sve nepravde ljudske su pred Bogom,

Kao pleva pred vihorom vetra.

 

Dršte veru, slogu i poštenje,

U tome je Srbinu spasenje;

Ne žalite za nama umrlim,

Mi smo živi gde se ne umire;

Ne žalite za dušam umrlim,

Što u telu kao senke kreću,

Što satani protiv Hrista služe,

Protiv Hrista i svoga naroda,

Što Krst lome i grbaču gnječe.

 

Hrabri budte, mi smo s vama stalno,

I dan i noć Boga proslavljamo.

I svi za vas Bogu se molimo,

Mi smo jači od svih ljudskih vojski,

Mi smo vaši moćni saveznici.

 

Zemlja Nebu odolet ne može,

Niti iko nebeskoj Srbiji,

Čije čislo premašuje zvezde,

Čijoj sili otpori su smešni,

Jer bez muke pobeđuje bedu,

I pre bitke odnosi pobedu,

Sve po Pravdi Boga Pravednoga a u slavu Hrista Vaskrsloga!

 

Pismo Čerčilu

 

 

Srpska saborna crkva 20. Zapadna 26. ulica Njujork 10. N. J. 27. 3.1946.

Ekselencijo,

Imao sam čast da govorim sa Vama na brodu „Kvin Elizabet“ prošlog januara o sadašnjoj situaciji u Jugoslaviji. Pročitao sam Vaše Olimpijske govore u SAD, Olimpijske u smislu stila i jasnoće, ali hrišćanske po duhu. Naročito su mi se svideli Vaši citati iz Svetog Pisma. Jedan njujorški advokat mi je rekao:„Mi smo poznavali g. Čerčila kao velikog državnika, ali sada ga znamo i kao Hrišćanina”. Radovalo me je da čujem to. Jer veliki hrišćanski narod kao što je engleski treba da ima prave Hrišćane kao vođe.

A sada pošto Vas poznajem kao Hrišćanina, usuđujem se da Vam pišem još jednom i da Vasmolim za pravog Hrišćanina. To je General Mihailović, koji je posle pet godina borbe protiv sila zla uhvaćen i unapred osuđen na smrt (prema premijeru Šubašiću).

Kada su čuli tu vest osam miliona Srba, u zemlji i inostranstvu, drhte zbog užasa i nepravde na ovom svetu. Ja sam siguran da ti milioni Hrišćana nemogu da pomisle o stanju ovog velikog Generala a da u isto vreme ne misle na Vas. Jer, kao britanski premijer, Vi ste bili odlučujući faktor u njihovojsudbini za vreme rata. Primorani nekim do sada neobjašnjenim okolnostima – i nevoljno – Vi ste ga prvo poštovali, t. j. oduzeli ste mu moć, i dali jedrugome, nepoznatom licu iz podzemlja. Naš narod se ljutio na Vas, ali je nastavio da se uzda u Vas i u Britansku vladu.

General Mihailović će najverovatnije biti streljan. Ali Vi znate da smrt nije kraj čoveka. Mrtvi, mrtvi pravednici su moćniji od živih, i ja sam ubeđen da će General, koji je na ovom svetu bio najverniji sluga Gospoda, svog naroda i Saveznika braniti svoj slučaj pred pravičnim Bogom. Njegova krv će pasti na one koji su krivi za njegovu smrt. Jer mi, Hrišćani ne vidimo u krvi samo „crvenuvodicu“ kako to čine totalitarni nevernici, nego je smatramo strašnom tajnom.

Sveto Pismo koje se često citira u Britanskom parlamentu, uči nas da krv pravednika vapi, tražeći od Boga istinu. I ja svakako ne bih želeo da i jedna kap Generalove krvi padne na Vas i vaše potomstvo. Zato Vas molim da podignete svoje glasove, čim to bude moguće, i da kažete istinu o Generalu Mihailoviću, pre nego što bude mrtav. Vi ste to već delimično učinili, kada ste, kako kaže štampa, priznali da je Vaša greškašto ste davali pomoć silama zla u Jugoslaviji. To je velika stvar.

Veličina stvarno velikog čoveka nije samo u velikim dostignućima, nego i u hrabrosti da otvoreno i iskreno prizna svoje greške. Ali, molim Vas da učinite i ostalo. Branite tog nepravedno i pogrešno napuštenog vođu i narod koji je sad vrlo blizu kapije smrti i večnosti.

Mogu li da Vam pomognem nekim crtama o karakteru Generala Mihailovića? On je u srži Hrišćanin, vernik. Tokom nemačke okupacije, on je tajno posećivao naša svetilišta i molio sveštenike da se mole za njega i za ljude koji su sa njim. On se uzdao u Boga.On je noću išao na Sveto Pričešće kadgod je to mogao. I savetovao je druge koji su bili sa njim da to isto čine. Izdavao je naređenja svojim vojnicima da vode čist hrišćanski život, ponavljajući im često: „Mi smo krstaši i borimo se za” Krst časni islobodu zlatnu” kao što su naši preci činili vekovima“.

On je pravi narodni čovek i čovek za narod. Mase našeg naroda su ga smatrale ovaploćenjem onoga što se smatra najboljim u našem karakteru, našoj duši i savesti, našoj istoriji i istoriji naše crkve. Postoje zabeleženi slučajevi kada su ljudi svesno išli usmrt da bi spasili njegov život. Takvo je bilo, i još uvek je, oduševljenje paćeničkog ali poštenog naroda prema svom poštenom vođi.

A sada što se tiče slobode i demokratije za koje se Britanski narod borio i patio za vreme ovih velikih godina, General Mihailović je bio, od početka ovog drugog rata, najvidljiviji pobornik demokratije na Balkanu i, usuđujem se da to kažem, u celoj jugoistočnoj Evropi. Ne može se naći niko takav u celoj ovoj oblasti. Samo lažna propaganda ateista, koji veruju u majmuna kao svog stvaraoca, a ne u Boga, uložila je sve napore da ocrni ime ovog heroja, koga su u poslednje vreme neprijatelji i prijatelji primorali na ćutanje. On je sada na svojoj Golgoti, ali njegovo vaskrsnuće će zbrisati svo blato sa njegovog lica, i učiniti da zasija u svoj čistoti i slavi.
On je vaspitan u tradiciji i duhu naše hrišćanske crkve u patrijarhalnoj porodici u mojoj eparhiji. To je razlog više zašto molim za njega. Ne kao advokat za svog klijenta, nego kao pastir za čoveka iz svog duhovnog stada. Istina mi je draža od ljudskih veza i odnosa. A istina je da je taj duh nepromenljivo hrišćanski i demokratski sve vreme, sve do sada.
A taj duh, prema Svetom Pismu, je najvažnija stvar, uvek i zauvek. Činjenice se mogu tumačiti i izvrtati ovako ili onako, prema dobroj ili zloj volji ljudi. Ali čak i činjenice ne demantuju Mihailovića, niti protivreče njegovom duhu.

Molim Vas, setite se da smo u našoj zemlji imali rat i revoluciju u isto vreme, za razliku od Britanije koja je imala samo rat. Naš General je morao da se bori i protiv spoljnjeg i protiv unutrašnjeg neprijatelja. I on se hrabro borio protiv svih njih, kada je Engleska bila na njegovoj strani i pomagala ga, i nastavio je da se bori protiv njih kada ga je Engleska odbacila i podržala komuniste.

Pa čak i u tom drugom periodu, kada su Saveznici napadali njegove trupe iz vazduha, kako mi je rečeno, i ubijali njegove vojnike, on je izdao naređenje da nijedan metak ne sme da se ispali protiv Engleza, Amerikanaca i Rusa. Strogo konsekvetan on se nije okrenuo protiv Saveznika čak i kad su se Saveznici oštro okrenuli protiv njega. On je ostao, u rečima i na delu, veran demokratskom karakteru dostojanstva čoveka i slobodi svih Božjih naroda, što ste Vi više puta istakli kao osnovne principe engleskog naroda.

Eto, General Mihailović će sada naći svoju tragediju, vrlo skoro, ukoliko Vi ne preduzmete mere da mu obezbedite javni i pravičan sud pravde na kome bi se pojavili engleski i američki advokati i vojnici kao svedoci, oni koji su bili sa njim za vreme rata, ili kao njegovi gosti – spašeni od Nemaca – ili kao borci koji su se borili rame uz rame sa njegovom gerilom protiv zajedničkog neprijatelja.

Čak i ako Vaši napori ne uspeju, treba da se zna da ste uradili sve što ste mogli u ovom slučaju. Srpski narod to treba da zna. Kad to kažem, mislim i na prijateljstvo naša dva naroda u budućnosti.

Srbi su pesnički narod. Oni će generacijama opevati svog tragičnog junaka, ubeđen sam u tom. Ali oni će neizbežno pominjati Vaše ime uz ime Generala Mihailovića; zato Vas molim da učinite sve što možete da bi Vaše ime biloslavljeno i hvaljeno u pesništvu i istoriji našeg naroda, koji je, zajedno sa Grcima, bio čuvar granice između Istoka i Zapada, koji je kičma Balkanskog Poluostrva, a u ovom ratu veran Engleskoj do smrti.

Neka Vam Bog pomogne i neka Vas blagoslovi.

Iskreno i verno Vašoj Ekselenciji,

Episkop Srpske Crkve Nikolaj  …