Епископ Артемије: Видовдан и Косово у српском народу
Епископ Артемије: Видовдан и Косово у српском народу
среда, 27 јун 2012 18:21
Духовна вертикала
Видовдан и Косово су синоними. Они су у историји српској вододелница и мерило, било да се помену заједно или појединачно. Они деле судбину Срба као и нашу историју на догађаје „пре Косова“ и на догађаје „после Косова“. Овде реч „КОСОВО“ није географија већ идеологија и идеал. Идеал постављен пред српски народ у целини и пред сваког Србина понаособ на Видовдан још оне давне 1389. године. Тада је Видовдан постао наша „духовна вертикала“, онтолошки најзначајнији датум у српској историји, догађај у коме је кулминирала сва наша историја од доласка на ову балканску ВЕТРОМЕТИНУ, с једне стране, и камен темљац на коме се градила сва наша историја од Косовске Битке па све до данас, с друге стране.
Видовдан је постао сочиво које сабира у себи све што је светло, свето и честито било у нашем народу пре Косова, и које из себе шири и расипа светлоносне, светоносне и честито-творне зраке на сав наш народ и на сву нашу историју после Косова.
Видовдан је зенит над нашим главама, али и темељ под нашим ногама. Видовдан је заиста Видов дан, када се јасно види и сагледава кроз векове „ко је вера, а ко је невера“. То је вечито СРПСКО ОГЛЕДАЛО. Не дакле само оног првог Видовдана, него српског Свагдана кроз сву нашу историју.
Видовдан је само друго име за целокупни ток наше историје, те је стога дан који непрекидно траје, дан без смираја сунца. Као што је и Косово појам за сваки бој што га бијемо на личном и опште-народном пољу, као и симбол сваког страдања српскога народа на правди Бога. Када сунце зађе том историјском ВИДОВДАНУ, заћи ће сунце и целом српском роду. И више нам се неће родити, јер неће бити Србина да би му се сунце наново родило.
Управо зато што је Видовдан опредељење за „Царство Небеско“ не само Кнеза Лазара, него читавог српског народа до Косова и после Косова.
Видовдан означава српску вечност у трајању. Без Видовдана нема нам „вида“ ни историјског ни духовног.
Свети Кнез Лазар је на Видовдан довео до врхунца светосавски идеал српског човека, испунио светосавско српско Јеванђеље, које сажето гласи: „Све за Христа, Христа ни зашта“. То је опредељење за „Царство Небеско“, за вечне духовне вредности: вечну истину, вечну правду, вечну наду, вечни живот. Тим вредностима је свети Кнез испуњавао свој земаљски живот, за те вредности га је и положио. То су вредности за које вреди живети, али за које вреди и умрети када то затреба.
Оне су важније и трајније од обичног, пролазног земаљског живота. То је свето-лазаревски завет и аманет сваком Србину. У њему се рађамо, у њему трајемо, и у њему умиремо.
Ко друкчије мисли и умује, он је Србин само по биологији, не и по духу. Србија и данас постоји и опстаје захваљујући оним Србима (ма колико малобројни били) који су Лазаревско опредељење учинили душом своје душе, срцем свога срца, зеницом свога ока.
Како онда, тако и данас Видовдан је водо-делница не само српске историје, него и самих Срба. И онда и сада Срби су се делили због Христа и Царства Небеског. Побеђивали су увек они који су били уз Христа и са Христом, макар оку „непристрасног“ историчара изгледало и друкчије. Кнез Лазар и данас живи, јер његово опредељење живи и траје у душама милиона Срба који га верно следе попут косовских витезова. Нажалост, како оног првог Видовдана тако и данас, нису малобројни ни они Срби којима је више омилело „царство земаљско“. За такве ништа у нашој историји и у нашем народу (па ни сам тај народ) није толико свето да се не би могло продати, уновчити и издати. Као и за Вука Бранковића.
На Видовдан пре 618 година сви Срби су били на Косову Пољу, али нису сви били исте мисли и опредељења. Тако кроз целу нашу историју, тако и данас. Сви мисле о Косову, говоре о Косову, решавају проблем Косова, али Косово виде и доживљавају различито. Од Косова и око Косова људи се деле на два табора: једни Косово виде као пораз, други – као победу. Једни као догађај због кога смо пали у мрачно пет-вековно турско ропство, други – као догађај захваљујући коме смо то ропство издржали и преживели. Једни као „гробницу“ у којој су „сва наша надања закопана“, други – као извор свих узвишених стремљења и прегнућа у нашем народу.
Најзад, једни Косово виде као место на коме је читав један народ извршио масовно самоубиство, други – као жртвеник на коме је читав један народ колективно и свесно принео себе на жртву „царства ради небескога“, и тиме постао један крстоносни и мученички народ.
Откуд тако опречни и дијаметрално различити ставови о Косову у нашем народу?
На то питање постоји само један прави одговор: они су наслеђени од оног првог Видовдана. Тако је било и онда: једни су били уз Вука Бранковића, други – уз честитог Кнеза Лазара.
Све је зависило, како онда тако и данас, од садржине и опредељења сваке душе. Је ли душа испуњена земљом и тежњом за „земаљским царством“, она Косово доживљава као пораз; је ли пак испуњена вечним вредностима и усмерена ка „царству небеском“ – она га доживљава као победу.
За прве је Косово „нечувена трагедија“, јер, како вели свети Владика Николај, они говоре: „Косово је зауставило точак наше историје, уназадило нас је. Да није било Косова, ми бисмо данас били велики народ“. На супрот томе, по светом Владици, „Баш нас је Косово учинило великим народом. Оно је наша народна Голгота, али у исто време, и наше народно васкрсење, духовно и морално“.
Ко је у праву и где је истина?
Непогрешиви одговор дат је једном заувек још оног првог Видовдана. Јер, „ако је ко на Косову претрпео пораз“, вели опет свети Владика Николај, „претрпео га је велики господин Вук Бранковић а не Кнез Лазар. Ко жртвује свој живот у једној борби за истину и правду Божију, жртвовао је највеће што је имао и могао, и – победио је. Макар битка технички била изгубљена, он остаје победилац. А пошто је сва српска војска на Косову Пољу пала – и то драговољно – за истину и правду Божију, то је она и победила“. То је мера и мерило за све оне наведене различите визије и ставове о Косову.
Вековима, па и данас, у српском народу једни се сврставају под издајнички барјак Вука Бранковића, други – под Крсташ барјак Бошка Југовића и Кнеза Лазара.
Једни Косово посматрају само телесним очима и мере материјалним вредностима, други – пробуђеним очима душе и мере га вечним вредностима.
Ваистину, колико је душа претежнија од тела и тело од одела (Мт. 6, 25), толико је став оних других према Косову узвишенији од става оних првих.
На Кнеза Лазара и његову војску преко шест стотина година лије се благослов целог народа, а на Вука Бранковића и његове следбенике исто толико дуго – пада народна клетва.
Пример Кнеза Лазара буди у нама понос и одушевљење за исте идеале за које је он мученички пострадао, а пример Вука – изазива осећај стида и срама што се у нашем роду нашао и такав изрод.
Неко је негде рекао да смрт човека најчешће личи на његов живот. То подједнако важи како за велике праведнике, тако и за велике грешнике. Праведници „уснивају“ у Господу („заспао је сном праведника“, вели наш народ), док је „смрт грешника љута“, јер „ко се маша ножа од ножа ће и погинути“ (Мт. 26, 52).
Живот Кнеза Лазара у многоме је личио животу највећих светитеља Божијих. По његовим биографима, као и по богослужбеним песмама, испеваним касније у његову част, он је био „благ, кротак, украшен незлобивошћу, истином и правдом“.
Био је „око слепима, нога хромима, потпора старима“. Био је, како вели његов савременик и биограф патријарх Данило III, „од детињства много у свим добрим делима украшен, и свим врлинама показиваше се племенит, велеуман и мужаствен“. Био је правичан и мудар владар, нежан и чедољубив отац, племенит и веран супруг. На свим пољима живота живео је и делао јеванђелски. Једном речју, он је у своме животу испунио у целини Јеванђеље Христово.
Онда, никакво чудо што се у датом моменту доношења судбоносне одлуке приволео „Царству Небескоме“. Јер само онај ко је у стању да живи царства ради небескога, може и умрети за „Царство Небеско“.
То Косовско, Видовданско, Лазаревско ОГЛЕДАЛО и данас је пред нама. Ми се данас налазимо у сличном положају као и Свети Кнез Лазар оног првог Видовдана.
И пред нашом генерацијом данашњих Срба стоји исто судбоносно питање: коме ћемо се царству приволети?