Аутобиографија Руже Јовановић Папић

 

 

 

Рођена сам у Суботици 29. јула 1922.године, где је мој Тата био официр. Крштена сам у правосланој Цркви. Родитељи су ми били. Отац Нешован рођен у Мионици (Ваљевској) од оца Владимира и мајке Томаније Папић-Павловић, који и данас тамо живе.

Мајка Јелица рођена у Доњем Ковиљу од мајке Стане и оца Лазара исто Папић, једино што су им Крсне славе биле различите. Татина је Крсна слава Св. Лазар, а Мамина Св.Ђорђе и тако се утврдило да нису родбина.

Имала сам две сестре: Милену, која је била годину дана млађа од мене и Анђелију која је била 10 година млађа од мене, обе су се упокојиле.

Тата по напуштању војске добија место у Ади (Бачка) као општински бележник, где је остао до рата. Позват је у војску као резервни официр и интендант у Шабац где смо га и ми нашли када смо од Мађара напустили кућу и имање.

Почасна места које је Тата водио у Ади: председник Четника, председник Соколског друштва, председник Аграрне заједнице и досељеника из Босне, Црне Горе и Херцеговине.

Од малих ногу учио нас је Богу, водио у Цркве и на веронауку. Сви Српски обичаји држали су се у нашој кући. Тата и Мама су били чланови певачког друштва, како црквеног тако и културног.

Тата је од Немаца ухапшен, и из затвора у Бањици,  депортован прво у К.Л. Маутхаусен 9.11.1942.године (његов логорски број је био: 14209), па касније у К.Л. Гузен где је био и чика Света Протић адвокат у Ваљеву и Воја Поповић који је више пута спасао Тату да га не спале у логору. То ми је причао Воја он је живео у Салцзбургу. Чика Воја је био млађи и јачи од Тате па кад су их Американци 5. маја 1945. године ослободили, успео је да побегне са неким Аустријанцима а Тату су стрпали у воз и правац Нови Београд (где је пре био сајам), где је ухапшен и одатле су га одвели за Ваљево у затвор. Било му је суђење и осуђен је на смрт. На суђењу је била Мама и моја сестра Милена. Било је и лекара и људи који су познавали Тату као доброг човека, а сведоци су били лажни који нису Тату ни познавали. Неки нама познати су нам рекли, да Тату нису могли да оптуже за никакво рђаво дело, и поред тога осудили су га на 15.година робије. Оборе пресуду на 15. година робије и убију га код ваљевске пиваре. Када је Мама дошла, да му донесе пакет, они су јој одговорили, да он више није ту. Мама их је запитала где је он сада, а стражар јој је одговорио: “То је државна тајна“. Тек после смо чули како је било.

Чула сам за неке податке  из часописа бр.102 Н.Н.“Напред“ од 7. децембра 1946. где се наводи: Окружни суд-Ваљево Датум пресуде: 26.11.1946. Датум погубљења 1947. година без датума. Датум одбијања молбе: 13.01. 1947. што не могу потпуно да прихватим, после оног што су нам испричали они који су знали како је било.

Сећам се још данас речи, које ми је мама изговорила, кад су тату депортовали за конзентрациони логор: „Ружо, тата више није ту, ти треба да наставиш пут који је тата започео, јер другог нема који ће да га настави“.

Ја и моја сестра Милена биле смо чланице ђачког хора. Црквена слава у Ади је био Спасовдан, и сваке године је долазила радио станица из Новог Сада и преносила наше концерте, ђачки поподне а концерте одраслих увече. Ми смо имали најбољег хоровођу после Пашћана. Наш се звао Раде Поповић и био је школски надзорник.

У гимназију сам ишла у Стари Бечеј, јер у Ади је била само грађанска школа. Тамо сам становала у фамилији учитеља Јелкића. Директор гимназије је био врло строг али и правичан. Ми смо сви морали носити униформке, капе са бројевима и сваке недеље ићи у Цркву. Ко преко недеље иде кући, морао је да донесе од свештеника потврду да је био на Богослужењу. Мени је катихета у гимназији био о.Поповић а његов отац о.Лаза у Ади. Отац Лаза ми је потписивао потврду коју смо добијали од др. Зорића у Бечеју.

Када смо морали да напустимо Аду испред Мађара, ишли смо право за Шабац, и када су Немци стигли у Кленак, ми смо морали са фамилијом директора савеза млина, да одемо у родно место татино Команице, код татиног брата чика Радована.

Од Команица води пут за Струганик, Војводе Мишића кућу, где је још увек живела Војводина жена коју смо ми из милоште звали „Бакара“, и која је владала нашим језиком, као да је била Српкиња.

Немци су стигли у Ваљево па и у Мионицу, Тата ми рече:“ Ми шаљемо официре, војнике, ђенерале а сами не знамо где се скупљају. Ми решимо да дођемо до Мишићеве куће, па ћемо се распитати за даље.

Имали смо велику срећу да код „Бакаре“ нађемо: Чика Дражу, писца Чика Драгишу Васића, Мољевића, Јакшу Делевића, Звонка Вучковића и још много других официра. Када смо се са свима упознали, речено нам је да се војска скупља на Равној Гори више села Ба. Сећам се да нам је Чика Дража рекао: “ Видим имамо лепу девојку, биће и свадбе“ нашта је Тата одговорио:“ Сина немам она ми га замењује и док је рата не дам је за удају, доста ми је бриге о једном“. Мој Тата је добио наређење да окупља војску код такозване „Јокине куће“, која је од њене смрти стајала празна. Мени је дата дужност да ватам вести из Лондона, и да их пишем и прикуцавам по дрвећу, покрај пута Мионица-Љиг. Поред тога, Чика Дража ми је дао задатак курира где год затреба, а највише за Београд и на неке адресе, којима треба да пренесем, шта се овамо ради и шта треба они да ураде.

У почетку су се људи плашили, а у току времена стекли поверење, тако сам се и ја скуражила, метла „главу у торбу“, па шта Бог да.

Носила сам радио станице, акомулаторе, батерије, униформе од ОБНОВЕ по 2000 комада, које ми је давао ђенерал Миодраг Дамјановић, са примедбом да се наплати на државној каси после рата.

Састајали смо се у пуковника Селаковића, који је имао два сина, који су били овде са нама а и у Италији.

Друго место нашег састанка била је Месарска банка на Теразијама. Када је мој Тата ухваћен од немачких есесоваца и отеран за концентрациони логор, Чика Дража ме је молио да не идем на тако тешки пут, где могу лако да паднем непријатељу у руке.

Једнога дана ми се Мама јавила да је болесна, и ја одем да је видим. Остала сам да преноћим, у јутро рано дође шеф катастра Беговић и каже: “Бежи иду Немци из Ваљева да те ухвате“. Била је јака зима и велики снег, тако да се могло само кроз воду бежати, а река Рибница је плитка и брза, па и поред тога су пуцали замном. Када сам стигла на Равну Гору, Чича ме је грдио, јер је он добио вест преко станице да сам била у опасности па каже:“Други пут кад хоћеш да се мазиш код маме, кажи нам па ћемо ти дати пратњу да те чувају“. Била сам ја у доста тешким положајима али Он није био често на Равној Гори па није ни знао, Чича се кретао кроз целу нашу Земљу.

Када је наш шеф пропагадног оделења Лазар Мандић-Браца, дошао да се пресвуче у Палежницу, (једно од места где смо се пресвлачили за задатке)  код Стефановића и ја сам била ту. Он је изашао пред врата јер је чуо неке гласове, а ја сам скочила 2 метра кроз прозор и сакрила се у кукурузе, и у том моменту  сам чула рафал и знала сам да је неко повређен или убијен. Када су непријатељи побегли, на прагу куће је лежао Лазар Мандић. За час се скупило неколико људи, направили носила и пренели Брацу у пећину на Рајац више Кадине Луке. Били смо ту 3-4 дана. Једно јутро рано затрескаше пушке и митраљези, ја сам скочила са земље  са намером да свучем Брацу са кревета, и у том моменту удари ме у стомак, са болом сам падајући рекла: “Јаој, мој стомак“.

Капетан Реља Дедер са Пала код Сарајева , издаде наредбу где да ме носе, и ја се пробуди у Београд у Крунској улици у болници. Мене су оперисали: др Мандић, др Мандићева жена, др Професор Мирјанић и једна сестрица Јакопанац.

Операција је трајала више од 3 часа. Лежала сам у лекарској соби иза паравана, јер је ту долазила немачка полиција, да контролишу да нема који рањени Четник. Ту сам лежала месец дана, па сам пренета код сестре Јакопанац и тамо сам лежала још мање, јер су се комшије почеле распитивати, зашто долази доктор сваки дан имали неко болестан. Одмах је сестра послала депешу у Мионичку пошту да у 10 сати увече, дође Касановац једини такси у Мионици, на станицу у Дивце и да ме узме.

Сутра је дошао наредник Драгољуб Михаиловић (није Чича) са својом јединицом  и одвео ме код његове жене, тамо је била и Додерова жена. Долазила је нека лекарка Рускиња да ме превије, неко од симпатитера комунистичких је тужио, и њу су Немци отерали за Немачку.

Ја сам тада премештена ноћу за Палежницу и остала док ми није било боље.

 

Још један од догађаја који је оставио трага у мом сећању је мој боравак од дан и по у једној пећини, без хране, воде и светла, где сам била приморана да се сакријем, јер су наишли партизани у кући, где сам чешће свраћала у Палежници. Таман кад сам поручила кола и стигла у кућу где сам на том путу увек одседала, чула се песма партизана који су прилазили кући. Ја сам брзо побегла у једну празну пећину, коју су раније користиле животиње, али их тад није  било. Сакрила сам се и надала сам се да ће брзо да оду, али они засели и никако да  оду. Дан и по сам ту провела и мислила да ћу ту завршити. Као и много пута имала сам срећу, и кад су отишли, исцрпљена и усмрдена изашла сам напоље. Наши су мислили да сам настрадала, и од Реље Додера сам била оштро укорена. Он ми је рекао: „Зар ти нисам рекао да не идеш ти путем? Ова жена ће ме једног дана коштати главе“. Пошто сам већ била поручила воловска кола, која су преносила материјал, који сам доносила, нисам могла да идем тим путем који ми је Реља рекао, јер би та кола остала празна, а и човек који ме је чекао био би разочаран.

 

Спремамо се за велики Конгрес у село Ба. Ту су позвате све политичке организације, све велике политичке личности и сви команданти или њихови заменици. Од жена су позвате, капетана Звонка Вучковића мајка учитељица из Башке школе и ја. Прво вече су ме пратили Палежничани у Стевановиће на спавање, а друге две ноћи сам спавала у Башкој школи са учитељицом, мајком Звонка Вучковића, пошто је последње вече трајало дуже због вечере коју смо имали у великој сали. Чича је питао, пошто је био Свети Сава, ко је овде најмлађи, тај мора да рецитује“Растко“? На срећу ја сам знала а била сам и најмлађа и тако одрецитовала. За вечером седила сам између Чиче и Ђорђа Муслина, што је била велика почаст за мене.

После завршеног Светосавског конгреса, одржали су наши свештеници благодарење Богу за успешно завршен конгрес, и да нас нико није напао, тога смо се највише плашили, иако смо са нашом војском били осигурани. Са конгреса је послата резолуција Његовом Величанству Краљу Петру II, као и нашој Влади у Лондону.

На конгресу је решено, да се после рата реши гласањем, која ће политичка партија да влада у нашој Краљевини. После те велике демократске ствари која се успешно завршила, настао је живот, пун брига и мука као и раније. Тамо рањени, тамо мртви, жалост и туга за изгубљеном браћом и сестрама.

Политика се мења као и политичари.

Они који су били пријатељи – браћа, постали су непријатељи. Тако они који су пре две године поставили Ђенерала Дражу Михаиловића за министра војске и морнарице, они окрећу леђа и пружају руку свом јучерашњем непријатељу.

Руске трупе су улазиле у Југославију. Наше трупе су се налазиле код Краљева и Чачка, испод планине Јелице и чекали курира који треба да нам донесе извештај, како су они поступили у Хомољу са мајорем Пилетићем. Пилетић је ухватио везу, пре уласка руских трупа и договорио се са њима, да се нашим трупама ништа неће десети, да ће гласачка кугла решити, ко ће после рата владати Југославијом. Пилетић је то поверовао и трупе сачекао. Велико разорачење је настало када су Руси почели са разоружавањем Четника и хапшењем мајора Пилетића. Пилетић је одмах послат за Русију, успео је у Мађарској да искочи из воза и преко Аустрије, успео је да се пребаци за Француску, где је пре пар година умро.

Курир кога смо ми чекали донео нам је ту жалосну вест. Чича, када је то чуо одмах је издао наређење да преко Јелице пређемо у Босну. На Јелици су нас сачекали партизани, ми смо били у већем броју јачи, те смо их победили.

Преко брда смо се спустили у варош Сјеницу. Први пут сам чула како хоџа виче.

Мене су сместили код свештеника и попадије, Селимир Поповић се звао свештеник. Били су то дивни људи, волела бих да знам да ли су у животу. Партизани су јавили Енглезима да се у Сјеници налазе Немци, и они су истресали товаре бомби на Сјеницу. Лекари и свештеници су имали доста посла.

У Сјеници је био неки „Зелени кадар“, који нас је помогао и набавио нам цокуле из Новог Пазара и Митровице, јер су наши људи остали без обуће. Куне нису хтели да примају само динаре су примали. После неколико дана морали смо по наређењу да напустимо Сјеницу и да кренемо у правцу Пријепоље, Прибој, Рудо, Чајниче и Горажде.

Таман смо изашли из вароши и пошли на реку Увац, нападоше нас партизани са бацачима, који су опколили околна брда. Мене погоди у десну ногу, збаци ме са коња и право у реку, Увац је плитка и каменита река, а мене погиди баш у чашицу и сву је разбио. На моју срећу нашли су се три лекара, који су ми ставили ногу у гипс, и тако сам могла да седим на коњу и да идем даље.

У Чајниче смо нашли Авалски корпус, и ту ми је командант Саша Михаиловић дао одморног коња и продужили за Горажде. Морам да напоменем да је Саша био тешко болестан, пљувао је крв, имао је туберколозу. Кад ми је дао одморног коња, казала сам му да је њему потребнији, нашта ми он рече: „Тебе треба да спасемо, мени нема више спаса“. Верујем, да је хтео да буде убијен, због те тешке болести.

Када смо напустили Рудо имали смо велики проблем да пређемо Лим. Моста није било, него две дебеле , и за њих везане криве даске које играју под нама.

Као што сам горе навела, у Чајниче сам добила одморног коња и отишла за Српско Горажде, које се налазило са десне стране Дрине, а са леве муслимани.

Ја сам смештена у једну кафану која је нама служила за болницу. Пошто кафана и тако није радила од кад је Горажде подељено, то су бар од нас имали користи, јер смо плаћали храну коју нам је кафеџијка спремала, највише пасуљ и качамак.

Наша јединица је била на Јабуци и када је дошло наређење за покрет, дошли су по мене, натоварили ме на коња онако болесну и кренули смо, поред реке Криваје и Шипадове железнице, према селу Гаре.

Ту смо ноћ изубили капетана Јована Лукића, који је пао и заспао у снегу. Једна чета се вратила да га тражи, и нашли су га још живог скроз промрзлог, надувеног да спава у снегу. После недељу дана Он је мученик умро.

Сваки дан је ишла друга чета да прти онај дубоки снег. Ту смо наилазили на: изгореле куће, необране кокурузе, јабуке, крушке које смо делили и јели. Од изгорелих кућа су само остале степенице, видело се да је било скоро, и да је снег покрио гар. Питали смо једног старца, ко је то урадио? Он нам одговори: усташе! Ено их у Модричу сад се веселе. Ту се врате, један део Калабићевих и један део Ваљевског корпуса бораца, који су сада припадали Четвртој групи јуришног корпуса, са командантом Драгославом Рачићем и начелником штаба Нешком Недићем, опколили Модриче и побили све усташе. Од наших је погинуло 12 војника и 2 официра како смо чули, Негован Арсенијевић и Душан Пивић, рањених је било 15 али су сви преболели.

Пошли смо даље према Романији. Божићковали смо у селу Подроманија. Био је то веома тужан Божић, нарочито кад се сетим како смо га ми прослављали код куће, са сувим куваним крушкама, али опет нам је боље, него онима који су остали на снегу незакопани. Од Романије пошли смо према Добоју, али у Добој не.

Имали смо борбе на Биберовом Пољу, код Завидовићи и Маглаја, и других места, чија имена нисам упамтила.

Ту су нам пали у руке рањена деца четничких родитеља, без оружија, послата као топовска храна. Ми смо их сместили у Коштаницу, очистили од вашки и ране им превијали. Они су нам причали, да им оружије уопште нису дали, јер нису имали поверења у њих.

Рањеници су били разбацани у Кожухе, Српска Грабска. Ја сам била смештена у Српску Грабску у кућу Јована Лукића, једна дивна фамилија. Касније сам покушала да добијем везу са њима али нисам успела, питање је да ли су још у животу.

Једног дана Чича ме запита, да ли је могуће, да скупимо све рањене и болесне и тифусаре у једну зграду, тј. у гимнастичку салу у Кожухе? Ја сам се јавила, да ћу то да организујем и за 14 дана сви су били смештени. Тифусари доле а рањени и болесни на спрату.

Једног дана нисам могла да се дигнем, из тако званог кревета, и горела сам од температуре. Одмах сам знала да сам добила тифус и без докторске дијагнозе. Ја сам добила две инекције, али инкубација је већ била у мени. Преместили су ме у ту такозвану болницу. Мене је неговала Деса Лазаревић, јер је она већ у Чачку код куће имала тифус.

Чича нас је обилазио, јер је Он добио инекције на време од др Шестића из Добоја, који је био ожењен са сестром Мајора Ореља, судског официра.

Са Словенцима се водио преговор, да приме и сместе наше болеснике, рањенике као и преболеле од тифуса. Четници из Словеније пристали су радо, само ми морамо да организујемо фургоне и да се запечате са адресом Горице. Чича је организовао једног бележника из српске општине, знам да се звао Милан.

Преко ноћи три вагона су припремљена, и ми смо смештени са по два ћебета и тридесет персона у један вагон. Спаковано је за сваког хлеба, воде и канта за потребе нужне. До Загреба ишло је некако. Све се окренуло када је први умро и кад су нас пребацили на споредан колосек, јер нису знали шта је у вагонима. Само због Хитлеровог рођендана, стојали су вагони три дана. Када смо стигли у Дравоград, у нашем вагону од рђавог ваздуха није се могло дисати. Да несрећа буде већа, још двојца су умрли.

На станици кад је воз стао, један од радника је приметио да са нашим вагоном нешто није у реду. Силом су отворили вагон и нашли нас.

Наша срећа је била што су партизани већ ушли у Загреб и да су Немци изгубили рат. У болници су били два лекара који су говорили српски, и наредили болничаркама да нас оперу и даду чист веш.

Сутрадан смо спроведени у Филах, у Јегер касарну, где је била енглеска и америчка војска.

Нас три женске, Стефка, Милка и ја одвојени смо у другу зграду. Рекли смо хвала Богу да смо код савезника, али кад смо чули да су пре три дана савезници предали 6000 хиљада добровољаца комунистима, и да су сви побијени чим су границу прешли, побегли смо у болницу „92“ код Енглеза.

Сутрадан, позвати смо код три енглеска официра на саслушање, и они нам саопштише да будемо спремни у седам часова ујтру и да идемо за Италију. Ми се нисмо много радовали, јер се у том правцу иде и за Југославију. Дошли су неколико камиона, које су возили црнци. Са неугодним осећањем, седали смо у камионе и пре свега смо се договорили: ако камиони окрену за нашу границу, ми сви искачемо у највећој брзини из камиона на пут.

Када смо стигли у Клагенфурт, зауставили су нас два официра, два брата из Фоче и показали шоферима, да су од Енглеза добили дозволу да нас воде за Италију. Једно два километара даље, наиђосмо на једну велику групу наше браће Срба. Радост је била неописана, настало је грљење и плакање од радости, да нисмо више сами. Дошли су још више камиона и ми смо пошли на пут.

Црнци су нас и даље возили, и то великом брзином, тако да се један камион са нашим људима преврнуо. Ту је један брат погинуо, један изгубио око а пуковник Селаковић изгубио руку. Било их је око двадесет рањених, било је страшно гледати. Одма је дошла енглеска полиција и сменила наше возаче.

Ми смо ишли даље, и кад смо дошли у Ћезену, пред спортски стадион, ту су нас дочекали много наших познаника и свима је лакнуло.

Ђенерал Дамјановић поздравио ме речима:“ Ја сам знао да ће те ви успети да избегнете.“

Болница је била под великим шаторима, које су морали да преливају водом, јер је била велика врућина, и није се могло издржати. Лекари су били наши и за нас је то била велика срећа.Ту су нас обилазили наша браћа и сестре. Обиишао ме је и Ђујић и Јевђевић и наравно наш Ђенерал Дамјановић „Чика Бели“, како смо га из милоште звали.

После извесног времена, су нас преселили за Еболи, јер је по простору био много већи.

Ја сам и тамо стигла у болницу, прво у логорску а потом у Напуљ у енглеску „92“, која се налазила на брду Вомеро. Ту су почеле операције ноге и стомака. Једног дана ми је наш доктор који се презивао Хитрец, име сам му заборавила, рекао, да су долазила два човека коју су тражили да ме виде, и он их није пустио , јер је имао сумњу да су Титови комунисти. Енглези су их ухватили и испоставило се да је истина, да су Титови комунисти са задатком да ме ликвидирају. Енглези су поставили два стражара пред врата собе где сам лежала, али мени то није било сигурно, и затражила сам, да ме врате у логорску болницу у Еболи.

У логору Еболи упознала сам мог Мићу, био је поручник и пратиоц Ђенерала Дамјановића. У Немачкој у Билефелду смо се венчали у енглеској касарни, венчао нас је прота Тома Лилић, а кум нам је био ваздухопловни капетан Вића Милановић, који је био командант енглеске МСО.

Када је наш драги Чича Дража убијен, одржан је помен у Грчкој цркви у Напољу. Пошто ја нисам могла да идем, то су по мене дошли са џипом, кап. Милош Аћим Коста са још два војника и однели ме у цркву и поставили столицу поред олтара. Сви су плакали за нашим драгим Чичом, вођом Трећег устанка, јер са њиме смо изгубили нашу наду у нашу златну слободу. Ми смо се сви осећали као сирочад.

Имам ту слику како ме носе из цркве.

Једног дана, тражио је Тито, да нас Италија изручи, врати назад као ратне злочинце, пошто је Италија пришла 1943. године савезницима морала би да нас врати. Да до тог не би дошло енглеска главна команда из Казерте, решила је да нас све пребаци за Немачку. Официре и војнике у логор Мунстер лагер, а нас болесне у болницу у Гитерслох.

И.Р.О. организација за избеглице, је створила за нас избеглице болницу у Фридрихсдорф, тај део се звао Зене 1.

Пошто мени никако није ишло на боље, преместили су ме за Детмолд код професора др Крола. Он ми је са великим успехом оперисао, колено и стопало, тако да сам се могла кретати, помоћу штака. Ту сам лежала једну година, онда сам премештена за Салцкотен, где сам још много операција претрпела. Оперисана сам 26 пута, ја мислим да сам постигла врхунац. У болници сам провела 6 година и 3 месеца. Ја мислим да ме је милостиви Бог спасијо и моја искрена молитва.

Нас су обилазили наши свештеници и држали службу Божију. Долази ли су: отац Милован Јовановић, Ђонић из Липшпринге, о. Тома Лилић, о. Раде из Минстера па чак и о. Николић из Лондона.

Болницу сам напустила 1951. године са мојом познаницом из болнице, пустили су ме, јер је она обећала, да ми помогне у прво време, док се ненавикнем на живот напољу.

Лина је знала добро немачки и одмах се запослила. Моја је дужност била да скувам и поспремим стан.

Није дуго трајало и наши људи су сазнали, да сам изашла из болнице, и позивнице су почеле. Први позив је био на месец дана у Хановеру, код наших официра који су били у енглеским јединицама. Следили су позиви за: Менхенгладбах, Бад Ојенхаусен и Олдебурнг, и сви су желели да чују како је било четири године у шуми у борбама, и увек нова питања. Помагале су ме све јединице из Билефелда, доносили намернице, угаљ и друге потребне ствари.

Долазила је помоћ из: Америке, Канаде, Аустралије и та помоћ је трајала две године док ја нисам ојачала. Нашла сам посао као продавачица у „Нафи“. Имала сам кожну протезу која ми је олакшала ходање. Била сам срећна, јер сам сама себи зарађивала за стан и храну. Свима сам се захвалила на пруженој помоћи која ми није више била потребна. Још данас сам им захвална за све што су за мене учинили, јер без њихове помоћи и бриге не би могла опстати.

У овом зидлунгу – кварту  Зене било је доста Срба, и једног дана састали смо се на ливади више кућа. Ту смо дебатовали о свему, а највише о Цркви, како би могли да створимо црквено тело. На крају смо решили, да службе Божије одржавамо по становима.

Инжињер Татовић и Велимир Јовановић су отишли за Аугустдорф, где се налазио логор наших људи. У логору је био један свештеник, нажалост болестан од туберколозе, али на питање да ли би долазио за Билефелд да држи службу Божију, он нам је одговорио, врло радо ако ме возите.

Тако је код нас почела црква да ради, то је било 1952. године. На жалост после две године наш свештеник је подлегао својој тешкој болести. После тога нам је долазио о. Раде из Минстера, док није дошао прота Милан Јовановић. Богослужења су се одржавала у енглеској касарни.

1960. године смо сазвали скуп у Немачкој цркви, било нас је преко стодвадесет особа. На том скупу смо основали прву Српску Православну Црквену Општину, први наш председник је био Господин Миодраг Радуловић син проте Радуловића, свештеника Саборне цркве у Београду.

Ја сам одмах била у управи. Основали смо фолклорну групу, коју сам водила тридесетидве(32) године. Наша Црквена Општина је судски пријављена, као и пореској управи, све је то завршио наш адвокат.

Имали смо намеру да зидамо цркву, и обер-штат директор Кун, дао нам је плац и нацрт за исту. Ми смо вредно скупљали и добро успевали али увек је било непредвиђених издатака.

За земљотрес у Скопљу послали смо 10.000 марака.

За зидање цркве у Оснабрику 25.000 марака.

За зидање цркве Свети Сава ……….. 10.000 хиљада марака.

За лекове кад је био рат у Босни, дали смо 21.000 хиљаду марака.

За цркву у Билефелду када је кречена, дали смо 6.000 хиљада марака оцу Богдану Смиљићу.

За порушене цркве у Босни дали смо 1.000 хиљаду марака.

Болницама смо слали помоћ у лековима, одећи и болесничком материјалу, то нас је коштало труда и новца.

Ето то су главни разлози што нисмо зидали, али нас није жао, јер имамо црквицу коју нам је шведска црквена мисија поклонила.

Паре које су остале, уредили смо преко адвоката, суда и пореске управе, да кад наша црква престане да ради, новац аутоматски прелазе за бригу, уређивања и одржавања Почасног војничког гробља Зене, где почивају наши преминули. Из тог разлога смо од пореза ослобођени.

Нека покољења виде, да су и овде Срби живели и своје кости оставили.

Ја нисам само са црквеним радом заузета, чија сам председница већ више од 12.година, ја сам поред тога остала верна нашем покрету Равне Горе и нашег драгог Чика Драже.

Ја сам председница Удружења Бораца Краљевске Југословенске Војске „ДМ“ за Немачку, радићу увек колико је то мени данас могуће.

Данас се народ у нашој Отаџбини почео да буди, и да увиђа ко га је спасао и образ осветио и осветлио. Како нас је Хитлер без објаве рата напао, бомбардовао и окупирао, да није било нашег Чиче, да образује отпор и да не призна окупацију, то би био најцрњи део наше светле историје. Чика Дража ће да живи док је света и века. Ми га се сећамо сваког момента , и сваког часа смо захвални што нам га јеГоспод подарио.

Био је велики хришћанин. Ми смо се причешћивали, за све велике празнике, највише је волео да нас скупи у великом броју, и више свештеника на Равној Гори, и да се сви заједно причешћујемо.

Ко год је имао неку бригу, могао је да дође код њега, он му је помогао дао савете и утешио ако је неког изгубио.

Наше Удружење, сваке године слави његову Крсну славу Светог Николу, и дан устанка којег смо назвали „Дан Равне Горе“.

Хвала Богу сваке године се јаве добре фамилије, и примају се за домаћина славе. Ти који се примају су млађа генерација, која није имала срећу да познаје Чика Дражу, али су га заволели, кроз Његова дела. Његов лик ће сијати будућим поколењима, и биће им звезда водиља. Ја сам срећна да сам га познавала и Њему служила. То ми нико не може узети до последњег даха. Хвала Му и слава.

Данас, у мојој деведесетипетој (95) години, одлучила сам да, још за живота објавим моју аутобиографију, коју сам писала дуже време, и завршила отприлике пре десет година.

Моју аутобиографију, кад сам је завршила, послала сам нашем драгом брату Мирославу Панићу у Енглеску, да је објави. Наш брат Мирослав се ове године 2016. упокојио, тако да сам објављивање моје аутобиографије поверила нашем млађем следбенику, Драгољубу Бокорову који је још увек са статусом емигранта као и ја.

Нека ова моја аутобиографија, као још живог сведока, послужи, као сведочанство, сваком који може из ње нешто да сазна, и разоткрије неке неистине које су писане и које ће бити писане, o мени и мом Тати.

Имам једну жељу да се на Почасном војничком гробљу у Билефелд-Зене на споменику који је већ подигнут за мене и Мићу, а сад не пише, уклеше: „Равна Гора победити мора“, да свако ко прође поред споменика, зна ко лежи ту, и за које идеале сам посветила мој живот.

Ружа Јовановић – Папић

 

П.С.

Када би хтела да опишем оне четири године рата, не би била довољна дебела књига или две. Ово је у најкраћем опису свега.

Објављивање делова или целе аутобиографије, није дозвољено без дозволе аутора.