Поштовани господине председниче ђен.Дамјановић -Дучићу 25.маја 1948.

 

ПОШТОВАНИ ГОСПОДИНЕ ПРЕДСЕДНИЧЕ

 

Михаило Дучић

Ваше писмо од 1. овог месеца примио сам тек 23. јер је због промене адресе путовало дуже но обично. Врло сам Вам благодаран на послатим обавештењима.

Молим Вас, не узрујавајте се више због изјава проте Бркића! Познајем ја добро људе из групе којој он припада, те ме ни његова изјава у односу на моју личност није много изненадила; али ми је било стало до тога да ни Ви лично, ни Ваши сарадници, који се беспоштедно ангажују у помоћи несрећном Српском народу, не буду лоше информисани. Исто тако ми је било жао, што г. прота није нашао за сходно да обиђе четничке логоре и види сву беду у којој данас борци ђенерала Михаиловића живе. Ја знам да је целокупна акција Ваша усредсређена на то да се баш тим борцима помогне. Зато ми је драго Ваше признање за мој рад, а не интересује ме више г. прота Бркић, нити су ми његове изјаве потребне.

Врло сам Вам благодаран на интересовању и бризи за мене лично. Ја сам после равно годину дана „ослобођен” свих Титових „оптужби” и од стране војске – под чијом сам „заштитом” до сада био – предат цивилним властима, које су ми одобриле: да као „слободно ДП лице” живим у четничком логору Гросенброде на Балтичком мору. Сада ми се дала прилика, да на „лицу места” видим како изгледа ДП третман и могу да Вам кажем, да све што ми је до сад о њему било познато, није ни бледа слика стварности! Али ми је драго што је наш народ крај свега тога сачувао равногорски дух и што је још увек спреман, чини ми се данас више но икад, да се бори за идеале Равне Горе. Мене лично дочекали су и примили у логору онако како то само Србин и Равногорац уме, док ми Британске логорске власти и овде указују пуну пажњу, наравно у границама ДП могућности. Док сам био код војске, третиран сам као ђенерал и као такав и испраћен – чак ми је командант дистрикта из Хамбурга послао своју лимузину за долазак у овај логор! Тамо сам имао свега – сем слободе!

Из Енглеске добијам повољне вести, а одлазак наших људи још увек траје. Мени је било стало до тога да се људство што пре спасе беде у којој се налазе у Немачкој, а сад настојим да се тамо упуте и они који не могу да раде: породице с децом и неспособни. Предложио сам да нам се уступи један логор, од кога би начинили други Еболи – културно-просветни центар који би позитивно зрачио на све Равногорце ван Отаџбине. Верујем да ће ми се дата обећања и остварити. Ја ћу за људима, чим узмогнем. Убеђен сам да ћете и Ви учинити све што можете, као што сте то радили и до сада, да се стање код наших људи побољша, како би спремни и свесни сачекали „наше време”, на које верујем Божјом помоћи – нећемо дуго још чекати.

Молим Вас, драги господине председниче, да заједно са свима Вашим сарадницима изволите примити за све што сте до сада учинили за Равногорце, нашу искрену и срдачну благодарност.

Изволите и овом приликом примити изразе мога срдачног поштовања и моје братско поздравље.

Гросенброде, 25. мај 1948. Ваш ђенерал Дамјановић,