Инструкција пов.бр.912

 

ПОМОЋНИКА НАЧЕЛНИКА ШТАБА ВРХОВНЕ КОМАНДЕ КЈВ за 21. април 1946.

 

Међународна политичка ситуација одредила је код Савезника у односу на нас став, а томе следствено и третман, који се огледа у недозвољавању јавних акција, у спречавању веза између појединих делова војске, у непризнавању става војске односно једном речју, у спречавању сваке активности и свега онога што би могло Совјетском Савезу и Титу дати могуђност дипломатских корака код наших западних Савезника ради нелојалног понашања обзиром на признато стање у Титовој Југославији.

Овакав став огледа се у следеђим мерама:

-Сви бивши ратни заробљеници, све избеглице и сви они чланови војске који се нису вратили у земљу, имају третман Desplaced persons(расељене особе). Део ратних заробљеника на американској зони Немачке и Аустрије има третман РАМП (савезничко особље на одмору), што треба сматрати као израз разумевања од стране дотичног команданта а не као дефинитивну меру.

– Група која је предала оружје по прикључењу трупама енглеске осме армије у Италији сматра се СЕП (предато непријатељско особље), док они који су у добровољној служби и редовима савезничких војска имају третман савезничких војника.

Савезници отежавају и везу између појединих наших група, што је не само политичка, већ донекле и обична полицијска мера да би се спречиле малверзације. Савезници нас више не признају Краљевском Југословенском војском, али дозвољавају да се организујемо, с тим да наша активност не отежава њихов дипломатски положај.

У политичком смислу Савезници не дозвољавају да се наши истакнути политичари, расељени по појединим престоницама Европе, прикупе на једном месту ради заједничког рада, али дозвољавају ограничену активност појединцима. Овакав став је вероватно створен из истих разлога као став према војсци. Код војних лица, међутим, као и код осталих емиграната, било као појединаца, било као појединих група, у великој мери примеђују се следеђи недостаци:

– У моралном погледу уносе се било лични, било племенски разлози за неизвршавање наређења, за непризнавање овлашђених команданата, за интриге свих врста, за проношење лажних вести и за рушење ауторитета. Ово иде тако далеко, да се тек према сопственим користима или штети признају или не признају команданти, стварају групације, а опет из разних политичких личних амбиција.

– У материјалном погледу, обзиром на то да немамо никаквих регуларних прихода, многи између нас отпочели су да се баве црном берзом. Ово је разумљиво обзиром на наше материјално стање, али не и оправдано. Злочин је међутим, да се црна берза води у униформи, са службеним документима, а што је најгоре на име прикупљања прилога и средстава за организовање и издржавање организације односно трупа ван Отаџбине. У криминал спадају лешинари, који не у жељи да омогуће свој сопствени минимум, већ да у крваво тешкој нашој ситуацији обезбеде целу будућност, како своју, тако и својих потомака.

Једновремено Тито ради. Ма колико били спутани од стране Савезника, ма колико црноберзијанци, самозванци, увређене величине и криминални типови слабили наш став, за Тита престављамо и даље константну опасност, јер и у тако тешкој ситуацији пола милиона Југословена у емиграцији, везано својим против-Титовским ставом, увек је на расположењу за организовање једне борбене и одлучне групе. Тито добро зна да би у евентуалном сукобу емиграција била носилац главног удара против њега. Зато чини и чиниће све, да нас што више ослаби и прореди, а по могућству и уништи. У нашим редовима осећамо сталну пропаганду за повратак кући, сви наши раздори продубљавају се, све наше мане повећавају се; разорни рад у нашим редовима најбрижљивије се води. На мећународном пољу Тито покушава, како преко Савета безбедности, тако преко УНРЕ, Одбора за избеглице, па чак и на Међународном суду у Нирнбергу да нас уништи или барем ослаби. До сада смо изгубили безброј пута тако назвато држављанство и доживели многе амнестије.

Чини нам част да за нашег непријатеља имамо исту вредност као и славна Пољска армија, која у овом погледу доживљава сличну судбину.

А чему ми тежимо? Задатак војске данас јесте да пошто се организује, наоружа и спреми тако да, било у оквиру новога рата или нових међународних заплета, било самостално потпомогне наш народ у борби за слободу и демократију у духу Атлантске повеље, а тако исто и Организацију Уједињених народа у спровођењу принципа Атлантске повеље у целом свету.

Извршење овог задатка очекује данас цела Југославија. Очи свих народа Југославије упрте су у нас; спас се очекује од нас. То је дух који води нашег легендарног Чичу, то је дух и смисао наређења и упутстава која нам он упућује. Са друге стране, у овоме смислу издао је и издаје прокламације и наређења и наш Врховни Командант Њ. В. Краљ.

У односу на Савезнике данашњи њихов став ми не можемо да променимо, али можемо нашим ставом, дисциплином и редом на такву промену да утичемо. Међутим, у погледу реда, дисциплине и понашања нас самих и у сузбијању Титовог дејства пропаганде и утицаја можемо да утичемо и можемо енергичним радом потпуно и да успемо.

Ово је наша света дужност. Према предњем, а у циљу извршења додељеног ми задатка и дужности, која ми је поверена као команданту Краљевске Југословенске војске ван Отаџбине инструкцијом Начелника Штаба Врховне Команде армијског ђенерала Драже Михаиловића, достављеном са Ађ. бр. 620 од 7. децембра 1945. године, а у вези датих ми овлашћења и наређења и од стране Врховног Команданта Њ. В. Краља издајем следећу.

С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!

Ђенерал Дамјановић