Извештај тројице Равногорских омладинаца

 

СТАЊЕ У СРПСКОЈ ЕМИГРАЦИЈИ

После једномесечног пута по Италији, у времену од 30. октобра до 30. новембра 1946. године, који смо нас тројица, Милорад М. Драшковић и Бранислав Страњаковић, ранији делегати Равногорске омладине при Врховној команди ђенерала Михаиловића и Лазар А. Јовановић, ранији командант омладинског штаба 501, предузели, при чему смо обишли Рим, Напуљ и већи део наших логора а у првом реду највећи од њих, Еболи, у овом извештају износимо утиске по неколико главних проблема који нам се чине најбитнији.

СТУДЕНТСКО ПИТАЊЕ

На првом месту мислимо да је потребно да се констатује да се од целокупног броја српске студентске омладине која је учествовала у покрету ђенерала Михаиловића, данас у иностранству налази највише до 150, што би представљало отприлике 5 %. Када се има у виду да је на завршетку прошлог светског рата, упркос свих српских ратних жртава, преко хиљаду студената студирало само у Швајцарској и Француској, а да се данас у те две земље налази не више од 70 српских студената, онда се тек може проценити колико је овај рат нанео губитака српској омладини као и целом српском народу.

Те чињенице постају још теже, када се констатује с једне стране да Титов режим специјалну пажњу поклања преваспитању омладине, спречавајући универзитетске студије недовољно политици поузданим младићима, помоћу „карактеристика” и „numerus clausus-а” а трујући хиљаде омладинаца комунизмом и спремајући нове кадрове комунистичких фанатика, док с друге стране, у нашој бившој заробљеничкој емиграцији у Немачкој и Аустрији, има минималан број студената, а у четничкој емиграцији у Италији, само је неколицини студената пошло за руком да своје студије започне или настави, док огромна већина то није могла да учини из недостатка материјалних средстава.

Исто тако пада у очи и не би се смело пренебрећи, да претежан део хрватске студентске омладине (углавном бивши усташи) и скоро сви словеначки студенти, преко разних друштава и фондација примају стипендије и нормално студирају по разним италијанским универзитетима. Тако на пример само у Болоњи студира око 70 сгудената Словенаца.

Претежан део српских студената-четника у Италији, као рањеници или болесници, дошли су до Савезника маја 1945. године. Од тада па до данас они се налазе растурени по разним цивилним и војним логорима дуж Италије, где нерадe никакав физички посао, или пак распоређени по разним помоћним службама при енглеским командама. Услед неорганизованости целокупне српске емиграције у Италији, нарочито оног дела који не спада под војну надлежност, не може се дати тачан број српских студената у Италији, а вероватно је да се он креће око 80.

Списак студената из Италије, предложених за стипендије Српске Народне Одбране из Америке, који је послат у току лета, вероватно да није био потпун, али је свакако био најбоље могући према објективној ситуацији. По обавештењима која смо могли прибавити и проверити, у том списку су се налазила имена Срба четника Драже Михаиловића, чиме се испуњавао први услов за добијање стипендија, и чиме су аутоматски имали бити искључени сви студенти који су се налазили у нечетничким јединицама. Али како од самог почетка па до данас није било од стране старијих једног компетентног тела које би водило бригу о студентском питању у Италији, као што тамо није било ни неког омладинског представништва које би своје сопствене интересе заступало, то не само да студентско питање није било решено, него се још од самог почетка расчуло о стипендијама на све стране и десетине оних који се у списку нису налазили, углавном јер нису испуњавали први услов, почели су са низом тужби и напада поводом састављања спискова. Стипендије није добио нико и како се на италијанским универзитетима упис може вршити само једаред, на почетку школске године, то су студенти и ову годину изгубили. Тако су српски студенти-четници остали без стипендије, а као први стипендисти у Италији постали 70 студената Љотићевог „Збора”, који су добили стипендије англиканске цркве за теолошке студије у Оксфорду, ма да многи од њих уопште нису теолози. Они су цео процес око добијања стипендија држали у тајности, да се не би ко други умешао и пружио доказе да они ни по националним ни по школским квалификацијама те стипендије не заслужују. Питање пак стипендија студената- четника сада се налази у најпунијој неизвесности, прво стога што се не зна да ли Српска Народна Одбрана може и има средстава да даје стипендије, друго, да ли ће српска емиграција остати дуже времена у Италији и најзад, да ли они који би имали обезбеђену материјалну егзистенцију треба да остану у Италији после потписивања уговора о миру, евакуације савезничких трупа и евентуалног расељавања главног дела српске емиграције одлуком Савезника.

СТАЊЕ У ОМЛАДИНИ

Наш план пред одлазак у Италију, који је резултирао из претходне вишемесечне преписке са нашим друговима у појединим логорима у Италији, био је двоструке природе: прво, да се тачно обавестимо о студентском проблему и испитамо могућно- сти његовог решавања и друго, да одржимо низ састанака и предавања, као и да организујемо Конгрес целокупне српске равногорске омладине у Италији. Циљ свега тога био је повезивање и организовање дотле разбацане омладине, путем низа приредаба на којима би омладина манифестовала своју виталност, борбеност и веру у коначну победу српске ствари.

У Италији смо затекли у омладини следећу ситуацију: сем студената четника постоји још и средњошколска омладина која је далеко многобројнија (њена главнина је у Еболију у гимназији, где их има близу 300), као и сељачка и занатлијска омладина, које сачињавају претежан део свих преживелих четника у Италији. Одмах по нашем доласку у Италију у личном контакту са многим омладинцима у Риму, Еболиу, Лами-кампу, Напуљу, могли смо констатовати као прву чињеницу општу неповезаност међу омладином, како између разних градова и логора, тако и разних четничких јединица, немање контакта омладинаца из разних српских покрајина и разних друштвених слојева. Постојао је по негде само лични контакт појединаца и познаника, који се није политички уобличавао, а у колико би се и покушавало, сводио би се само на повезивање неколицине људи, који би стварали своје посебне фракције са различитим именима, имитирајући партијску расцепканост код старијих. Целокупно политичко стање у равногорској омладини у Италији одраз је с једне стране њеног општег неизвесног положаја, а с друге несређене ситуације у целокупној српској емиграцији.

Према оваквом стању ствари сматрали смо да је прво потребно, и то нарочито у Еболиу, где је најмногобројнији део четничке омладине, да извршимо што тешње повезивање српске омладине из свих српских покрајина и тиме станемо на пут појави покрајинских сепаратизама, који се нарочито у Италији вешто подгревају, роварењем наших непријатеља да и Србе четнике поделе на Србијанце и пречане. С друге стране циљ нам је био да на јавним приредбама иступе заједно сви четнички омладинци, без обзира на покрајине, војне јединице, професије и социјални положај. На тај начин остварујући српско омладинско јединство желели смо да се јавно манифестује у Еболиу и опигге српско равногорско јединство, за разлику од претходних већих приредби, где се иступало не српски и четнички, већ „југословенски” и „општенационално”, тако да је често говорено под окриљем Равногорства оно што са њима никакве везе нема и то од стране људи који су годинама активно и данас још увек интимно против њега.

У смислу свега напред реченог одржали смо у Еболиу, поред низа појединачних и групних разговора и ова предавања: пред ђацима и наставницима гимназије, Б. Страњаковић је 12. новембра одржао предавање „Српска равногорска омладина и кому- низам” а следећег дана пред истим скупом М. Драшковић је говорио о теми „Искуства српског интелектуалца на Западу”. Исто тако 12,13. и 14. новембра одржана су три предавања за српске равногорске официре, и то Б. Страњаковић два са темама „Међународна ситуација и њене перспективе” и „Тежиште српско-хрватских односа” а М. Драшковић „Наш национални проблем”. Најзад 15. новембра у великој позоришној дворани у присуству близу 1.000 лица одржана је свечана Академија равногорске омладине. Почасно председништво Академије сачињавали су осам младића из осам српских покрајина: Лике, Далмације, Босне, Херцеговине, Црне Горе, Војводине, Србије и Јужне Србије. Академију је отворио са неколико поздравних речи г. ђенерал Дамјановић, па су затим омладинци из разних четничких јединица читали поруке упућене скупу равногорске омладине од стране Њ. В. Краља, г. Слободана Јовановића, г. Константина Фотића и г. Михаила Дучића. Потом је прочитано писмо једне групе српских омладинаца из земље, а затим је омладинац Д. Ерцеговчевић дао реферат о ситуацији Равногорске омладине у Италији. После њега је М. Драшковић говорио о проблему српства и равногорства и смислу борбе ђенерал Михаиловића, док је Б. Страњаковић читао реферат о путу и стремљењима српске омладине. Скуп је закључио ађутант команданта Динарске дивизије војводе Момчила Ђујиђа поручник Ј. Љубојевић, поздрављајући све госте у име јединице која је била домаћин Академије. То је била прва јавна манифестација у Еболију где поред Срба није учествовао никакав представник тзв. хрватске и словеначке армије, где су учествовали само борци Драже Михаиловића и где су се појавили као организатори и говорници омладинци из свих јединица.

Исти такав скуп Равногорске омладине одржан је потом у другом великом логору Лами, где је било још више присутних, а потом и у Напуљу.

Централни скуп Равногорске омладине, који би био не само манифестациони, већ и организациони за целу Италију, није се могао одржати због растурености омладине по целој Италији, што је баш у последње време било још више појачано, јер су Енглези нових неколико стотина наших људи упослили по разним местима, о чему смо сазнали тек по доласку у Италију. Стога су се морали држати у разним местима посебни скупови омладине и извршити њено међусобно повезивање, али не и стварање централног тела за Италију и посебних омлацинских одбора за поједина места, јер се омладинци често премештају из појединих логора и градова, што би сваки час изазивало потребу реорганизовања и јер је уз то даљи боравак у Италији питање од свега неколико следећих месеци. Централно омладинско тело за целу Италију нисмо хтели да стварамо одмах, на лицу места, пошто ситуација за то није била зрела и пошто смо пред очима имали судбину многих одбора ствараних за протеклих годину и по дана у Немачкој и Аустрији, који су се после краћег или дужег времена распадали, немајући ни солидних организационих основа ни психолошке припремљености.

Извршеним међусобним повезивањем омладинаца у Италији, као и контактом са омладином у другим земљама, ударени су темељи за будући шири заједнички рад, који ће се манифестовати пре свега у покретању једног часописа, као гласила Српске равногорске омладине у иностранству и издавањем разних публикација, као и новим и целисходнијим распоредом расположивих омладинских снага слањем екипа у најважније и најосетљивије центре.

ПОЛИТИЧКО ГРУПИСАЊЕ

Ако се међу Србима у Италији напрви основна подела на војнике, који се налазе по логорима или на разним службама, и на цивиле, који су у односу на прве несразмерно малобројнији, онда се као војнички центар има сматрати Еболи, а као политички Рим. У Риму се људи налазе запослени као чувари кућа и цистерни код Енглеза, не рачунајући добар део оних који се баве трговином. Од политичких људи у Риму требао је да се оснује српски политички одбор по партијском кључу, у који би ушли као представник Самостално демократске странке Адам Прибићевић, Земљорадничке Мане Вукобратовић, Југословенске националне Радмило Грђић, Радикалне М. Петровић из Шапца, док је Демократске требао да буде Радоје Вукчевић. Постојала је и комбинација да у одбор уђе Пера Живковић, који се сад налази у Италији, као што су требали да уђу и ванпартијски људи, као др Вл(адимир) Белајчић. Није нам познато да ли се тај одбор и формално конституисао, али ако и јесте његове шансе за рад су више него минималне, јер је не само потање да ли су неки од тих људи ма од кога овлашћени да представљају поједине странке и да ли се они међусобно слажу, већ још више да ли имају каквог утицаја и средстава да би нешто могли да ураде било у нашој многобројној емиграцији, било код Савезника. у сваком случају конституисање таквог одбора тешко да би произвело неко ново позитивно дејство, као и да би довело до неке промене у општем политичком стању српске емиграције у Италији. У колико се пак тиче моралног ауторитета више га има Адам Прибићевић сам, него ли у друштву појединих од ових људи. И овде, у Италији, као и свуда другде, проблем стварања политичког вођства не састоји се у именовању локалних или земаљ- ских комитета и одбора, по партијском или било ком другом кључу, већ пре свега у заједничком иступу и, још боље, конституисању једног српског тела за иностранство уопште, састављеног од 12 до 15 најугледнијих људи расутих по разним земљама, које у садашњим приликама не би могао ко да бира по партијском кључу или гласању. То је мишљење и Адама Прибићевића, који је свестан чињеница да је много ефикасније да у свакој конкретној прилици иступе заједнички са потписима сви виђенији српски представници из разних земаља, него ли да се то врши посебно за поједине земље и да се прво стварају посебни одбори у којима ће се увек наћи људи који то не заслужују.

Мимо тог политичког груписања, које се тиче уског круга људи, а за које остали свет у Риму – да не говоримо људство по осталој Италији – показује слабо интересовање, оно што у Риму мећу српским избеглицама преовлађује, јесте општа нездрава атмосфера са мноштвом сукоба и антагонизама, почев од личних преко партијских до покрајинских. Тешку ситуацију у Риму погоршавају црногорски сепаратисти-зеленаши, који су посредством италијанског двора дошли у Италију још пре њене капитулације и сада много потпомажу стварање јаза између Србијанаца и Црногораца.

Словенци имају свој Словеначки народни одбор који води Михо Крек, као претседник, док је Др. Богумил Вошњак потпредседник. Они имају добре везе са Ватиканом, а ту недавно добили су Већу своту новаца од Словенаца из Америке.

Хрватска политичка емиграција у Италији састоји се из два дела: мачековског и усташког. У Риму се налазе прваци Хрватске сељачке странке (,..)1 који издају „Слободни глас”, Усташе су далеко јачи бројно, материјално и интелектуално од Мачекове екипе. Прваци им се налазе на слободи или се крију, као што се до скора знало да су у Италији Павелићеви министри Перић, Вранчић, Тот, Кувездић, Хефер, генерали Крен, Рупчић, Пецникар, новинари Д. Црљен, А. Цилига и други. По логорима као у Модени и Ферму налази се многобројно усташко људство, међу којима има чувених зликоваца из Јасеновца и других логора. Усташе издају свој орган „Велебит” и држе у својим рукама у Риму „Друштво Светог Јеронима” које има своју велику зграду и ужива помоћ црквених кругова.

Карактеристично је поменути да се Драгиша Цветковић приликом свог проласка кроз Рим састао са Креком, као и са Пернаром.

1 Нејасно у оригиналу.

СИТУАЦИЈА У ЕБОЛИЈУ

За више од последњих годину дана Еболи представља најмногобројнији центар српске емиграције у Италији, у коме се налази, када је састав потпун до 12.000 лица. Од тог укупног броја има до 100 Хрвата који се зову „Хрватска армија” покупљених од домобранаца који нису имали где да се скрасе и од Хрвата припадника Љотићевог „Збора”. Словенаца има 200 до 300 и зову се „Словеначка армија”. Остало чине Срби. Службени назив који они сви имају гласи Југословенска војска ван отаџбине, на чијем челу се налази Истакнути део Врховне команде са ђенералом г. Миодрагом Дамјановићем. Службени назив код Енглеза јесте СЕП – логор Савезницима предатих непријатељских војника, за разлику од наших бивших заробљеника у Немачкој и Аустрији, који имају други статус расељених лица – ДП.

Најмногобројнија јединица у Еболиу јесте Динарска дивизија. То је једина четничка формација која је претежан део својих бораца успела да извуче из Југославије. Њих има преко 4.000 не рачунајући породице. Она је састављена од Срба са Тромеђе, из Лике, Западне Босне и Далмације. То је сјајан људски материјал и исто колико су били добри борци у земљи, толико су остали исправни Срби данас у иностранству. То су све сами сељаци, док се интелектуалци могу на прсте избројати.

За разлику од Динарске дивизије, налази се несразмерно мали број четника из Србије и Црне Горе у Италији. Од скоро 30.000 четника из Србије који су се у октобру-новембру 1944. били сконцентрисали на границама Србије, Санџака и Босне, данас се налази у Италији свега неколико стотина, а од 12.000 бораца из Црне Горе, под командом Павла Ђуришића, колико их је било у часу напуштања Црне Горе, у децембру 1944. године, има их у Италији око 200-300. Оно што се мора констатовати поводом ситуације у Еболију јесу следеће чињенице:

1.У његовом оквиру, независно од Енглеза који се у то уопште мало мешају, постоји известан ред и поредак, који је с обзиром на ситуацију у осталим деловима Италије више него задовољавајући. И у Еболиу, као и свуда и свакад може да се нађе негативних појава, грешака, пропуста, личних сукоба и т. д., али то је све површинско и далеко од тога да може да буде симптом опште нездравог стања и органске трулежи, као што се може да нађе другде. Упркос чињеници да су у Еболиу сакупљени људи који су се за претходних пет година налазили у разним јединицама, на разним теренима, под разним командантима, водећи за то време борбу са различитим непријатељима, он је упркос све те шареноликости остао најздравија тачка и упориште у Италији. Оно што нам се исто тако чини важно то је да људство у Еболиу није испало из свога колосека и равнотеже, што може да се види на многим другим местима где има Срба у Европи, и да би већина њих и данас и сутра могли врло брзо да постану опет и добри војници и да једног дана наставе своје некадашње мирнодопско занимање.

2.Морал целокупног људства у Еболију је исти онакав као што је био и у земљи. У безбројним разговорима које смо за пола месеца боравка водили са свим људима, почев од највиших команданата па до најнижих командира чета, и са простим борцима и омладинцима из разних српских покрајина, свуда се могло констатовати да нема ни помена о повратку кући у Титову Југославију, нити пак и часа сумње у крајњи срећан исход ствари, упркос тешкоћа и перипетија кроз које ће се још проћи. Ауторитет Краља је на висини код свих бораца и официра. Равна Гора је у очима свих четника светиња, а име Драже Михаиловића је идентификовано потпуно са појмом народног вожда, великомученика и светитеља.

3.Несумњива је чињеница да ђенерал г. Миодраг Дамјановић ужива углед код људства и старешинског особља – изузев чланова Љотићевог „Збора” у саставу Шумадијске дивизије. Опште је уверење да је он најмеродавнији да буде на том месту не само као Чичин пуномоћник – што је и сам Чича изјавио на процесу у Београду – него и по томе што би сваки други на месту ћенерала Дамјановића далеко за њим заостајао, нарочито с обзиром на ђенерале који се налазе у Италији. Исто тако се сматра да би без њега Еболи постао поприште отворених разрачунавања, што није ни мало искључено, јер добар део људства располаже скривеним оружјем. У колико људима који ствари гледају споља из других земаља, изгледа и војнички фиктивно и политички неопортуно називање логора у Еболију Југословенском војском, са одговарајућим војним формацијама, то је према тамошњој ситуацији било преко потребно, јер су се људи могли једино у том оквиру одржати, подврћи дисциплини и задржати да се не растуре по целој Италији, пошто Енглези у том погледу не чине никакве сметње те је могуће из логора избећи када ко хоће. Исто тако ни сама Британска команда до сада није вршила никаква пребацивања због оваквог војног устројства еболиског логора, као што је допустила општу слободу кретања људи, као што врши њихово делимично запошљавање на место Пољака или пак као што допушта постојање штампарије и издавање разних публикација без цензуре.

ЉОТИЋЕВ „ЗБОР” И ШУМАДИЈСКА ДИВИЗИЈА

Целокупна формација Љотићевог Добровољачког корпуса, делимично и са породицама, пребацила се с Јесени 1944. у Словенију, и од тог броја око 2.600 налази се у Еболиу, док су два пука са око 2.000 људи предата од стране Савезника Титу у Корушкој маја 1945. године.

Пре рата у земљи у политичком животу целе Југославије Љотићев „ЗБОР” није могао да игра никакву политичку улогу због своје малобројности, као што под немачком окупацијом у Србији, где су се концентрисали љотићевци из целе Југославије, он није могао да има никакав политички утицај, јер је народ у Србији сав био против њих. Они су били и остали и по броју и по менталитету не политички покрет већ политичка секта, са уским и затвореним кругом присталица и као такви нису могли бити опасни ни у оквиру Југославије ни Недићеве Србије.

Међутим данас, у Италији а нарочито у Еболиу, када се налазе сконцентрисани скоро сви њихови политички прваци и целокупни интелектуални кадар од њих 200-300, док четника из Србије који су их најбоље познавали нема ни 1 % спасених и скоро потпуно су без интелектуалаца, они под оваквим условима имају ново поље рада. И баш због тога што се данас у иностранству налази претежан број људи који такође током рата нису имали прилике да се на терену упознају са стварним радом Љотићевог „Збора” и његовим ставом према покрету ђенерала Михаиловића, и пошто љотићевци покушавају на свим могућим странама путем преписке и својих публикација да прикажу и догађаје и себе у оној светлости која њима конвенира, ми смо сматрали за потребно да изложимо оно што смо на лицу места могли да констатујемо и што је потребно да се у иностранству зна.

У додиру са члановима „Збора” и командантима њихових војних формација, људи из покрета ђенерала Михаиловића, од како су се сви нашли у заједничком логору под енглеском контролом, у колико раније у току рата нису познавали добровољце, јер су ови били сконцентрисани само на терену Србије, док је четнички елеменат у Еболиу углавном извансрбијански, сами су се на делу уверили и искусили под другим околностима, колико су љотићев „Збор” и његова војна формација нешто сасвим друго од покрета ђенерала Михаиловића и његове војске. Као резултат заједничког боравка у логору више од годину дана и рада и става љотићеваца постоји чињеница да и они који су у почетку хтели да у односу на њих воде политику стишавања, нису даље могли пристати на њихове методе, а исто тако да и љотићевци и поред систематске пропаганде нису успели да привуку на своју страну људство четничких јединица.

Љотићев покрет сачувао је своје старо језгро, како у погледу људи који га воде, тако и у погледу идеја које заступају, само се тактика морала да промени. у својој основи они су остали оно што су били и пре рата у Југославији и у току рата у Србији, покрет који и по националним и по идеолошким и по политичким концепцијама остаје потпуно туђ српском народу. У националном погледу они и данас кроз уста свога шефа Јаше Љотиђа заступају југословенску идеологију по којој треба да нам буде идеал братство и стапање са Хрватима; у идеолошком погледу они су, уз комунисте, једина политичка групација са чистим антидемократским и диктаторским програмом; у спољнополитичком погледу они су и даље непријатељи западних демократија, само што не могу то непријатељство да изражавају онако отворено као што су то чинили кроз партијски билтен пре рата и лист „Наша борба” и брошуре и публикације у току окупације. У погледу тактике они исто као и комунисти узимају разне видове, па су тако у националном погледу од интегралних Југословена пре рата постали мало Срби у току окупације, када су Равногорски покрет нападали што се зове југословенска војска и оптуживали га да хоће обнову Југославије, да би данас постали федеративни Југословени, оптужујући овога пута Равногорце да су великосрби и да неће Југославију. То им никако није сметало да у исто време одвоје једну екипу на челу са Бором Карапанџићем да урећује Ђујићеве и Јевћевићеве „Српске новине” у ултра-српском духу, а с друге стране да у тзв. Хрватској армији створе од својих припадника Хрватски Академски Клуб који се ставио под надлежност Хрватске Сељачке Странке изјављујући: „Хрватска је наша домовина и за њу желимо живети и борити се и желимо да Хрватском владају демократски принципи Хрватског Сељачког Покрета, јер су они народни и хрватски”; упоређујући у истом писму усташе са следбеницима „светосавске равногорске идеологије” (из писма упућеног Ивану Пернару, потписаног од хрватских студената-љотићеваца из Еболија, мећу којима се напази и предратни шеф зборашке омладине Роко Калеб. Писмо је објављено у органу ХСС „Слободни Глас” (број 8, студени 1946, страна 14).

У својој тактици пред Србима они се појављују као заточници некаквог јединственог српског националног антикомунистичког фронта, који би требало да преће преко свих грешака прошлости и да удруженим снагама сруши комунизам, па да онда, како они кажу, свако народу положи рачуна и народ реши сва питања. Ту исту терминологију, само у односу на борбу против фашизма, употребљавао је и Тито. Као што Тито није могао да сруши немачку окупациону силу са својим јединственим антифашистичким фронтом, тако ни некакав јединствени национални фронт, који би ваљда био то што би се у њему налазило неколико стотина затрованих љотићеваца, ни у ком случају не би био одлучујући чинилац за обарање Титовог поретка. Али он је потребан љотићевцима, исто онако као што је био потребан и Титу, у троструком