Са сахране Аћима Стегњајића

 

 

                                                                                                         

 

У среду 15.по новом/2. јануара по старом календару, у Цркви Светог Преображења Господњег у Бекхофу прота Драган Видојковић из Берлина је одслужио опело почившем ветерану Равногорског Покрета, г. Аћиму Стегњајићу, јунаку сваке хвале и дивљења достојном.

Опелу су присустовали: породица, ближа и даља родбина, пријатељи и поштовалаци његових храбрих дела, за које је одликован Златном медаљом за храброст, познатију као “Медаља Милоша Обилића”. Медаља је додељивана  за дела велике личне храбрости, односно за личну храброст показану на бојном пољу.

Кануле су искрене сузе туге за губитком таквог племенитог лика, али и понека суза љутње, на оне, који, нису по „правилима канона“ имали храбрости да одају последњу почаст таквом јунаку. Нема канона који забрањује, да на гробљу, ако не на опелу присусуствују. Али зашто да их критикујумо, њима је суд,  сваки од њих одбачени херој.

Аћим Стегњајић, је седамдесетих година био два пута позван у Buckingham Palace  од енглеске Краљице, а чланови Краљевског Дома Карађорђевић, који неживе далеко од Билефелда, ненађоше се на сахрани, јунака, круни оданом до краја.

То је жалосно, а не испраћај часног јунака, који је отишао да почива у миру поред својих најближих, својих сабораца и  поред свог и нашег неумрлог вожда и комаданта Драгољуба Драже Михаиловића и Њ.В.Краља Петра Другога, којима је верно служио, веран био и веран остао.

Сахрана и опроштај од земних остатака упокојеног часног Аћима, до краја оданом Равногорцу члану Удружења Бораца Краљевске Југословенске Војске „Драгољуб Михаиловић“, родитељу , деди, прадеди, је обављена на Почасном војничком гробљу Зене.

Нека ти Свевишњи Господ подари рајско насеље у Небеској Србији, и нека ти је вечна слава и хвала за сва твоја добра дела којима си нас све задужио.

Вечна му памјат!

 

 

 Кратак животопис Аћима Стегњајића

 

 

Аћим Стегњајић је рођен 2. октобра 1921. у Кули Атлагића код Бенковца, где је и одрастао.

Аћим Стегњајић, борац Летеће бригаде Трећег далматинског батаљона, под командом војводе Момчила Ђујића. Стегњајић је у Ђујићевом строју био од 1941. до 1945, када се са својом јединицом, у чину каплара, по наредби Генерала Миодрага Дамјановића из више војне команде, повлачи према Словенији. Преласком реке Соче, где су се водиле тешке борбе против партизана, који су хтели да им спрече, одступање и састанак са Савезницима, са којима су ипак успели да се сретну 5. маја 1945. године, прелазе у суседну Италију. Прво у Палманови где се тешко растају са својим оружијем, потом у логору Ћесени-Форли и у Сабирни војни логор Еболи, код града Салерна.

Цело време рата провео је на фронту борећи се против немачког окупатора, усташких кољача, и партизанских комуниста.

Из логора Еболи је из места Санта Никола код Напуља пребачен у Немачку у Мунстер. Кад је добио Статус расељених лица одлази за Пајне затим за Боденвердер и касније за Оснабрик где је мобилисан у помоћној јединици енглеске армије, и остао до, како је Аћим волео да каже: “од простог  чувара страже до мајора”. У енглеској војци  је и пензију дочекао.

 

У Падерборну је 1950. године венчао супругу Ели са којом има три сина, који су му подарили петоро унучади. Био је активан члан Удружења Бораца Краљевске Југословенске Војске за Немачку.

Такође је био од почетка активан на различитим дужностима, у Црквеној општини Светог Преображења Господњег у Билефелду-Зене, коју су емигранти, његови саборци основали.

Аћима је красио његов карактер, постојан и правичан. Болела га је свака неправда, а поготово неправда која се чини у Цркви.

Једном приликом је Аћим  рекао једном од свештеника:”боље би Вам било и лежало да сте постали цариник него свештенослужитељ, јел то што чините, није достојно једног свештенослужитеља”.

Вечна му памјат !

 

Ђенерал Драгољуб Михаиловић о летећим бригадама:

 

Летеће бригаде: “Осећајући да територијалне трупе нису покретне, било је потребно да поступно пређемо и створимо из организације територијалних трупа покретне јединице. Те јединице су нам требале да послуже за формирање јуришних корпуса као покретне војске, на супрот оној која неће да иде са својих терена. Прво је наређено било да се на територији сваког корпуса формира бар по једна летећа бригада, тако да неколико територијалних корпуса могу дати можда један јуришни корпус, а ако је територија већа да се може цео један корпус претворити у јуришни корпус.То је била тенденција Летећих бригада којима се наређује, да се настане ван настањених места, да не станују по селима и колибама, да буду у шумама и да тако буду преведене на војнички живот. Ове бригаде морају бити способне да се крећу кроз све наше покрајине по директиви Врховне команде, а не само у својим областима“.