Емигранти одржали помен ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу 17.jula 2014

 

Емигранти одржали помен ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу 17.jula 2014!

 

 

Због спречености свештеника, да на дашњи дан у месту Биелефелду-Бекхофу, одржи парастос, и здравственог стања ветерана Равногораца, да дођу у Храм, одлучили смо, да у стану наше сестре Равногорке, Руже и њеног супруга, нашег брата, Равногорца Милована-Миће Јовановића, одржимо, комеморативно вече, поводом 68. годишњице од злочиначког убиства нашег вољеног „Чиче“ ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића.

У малом кругу, увек још са статусом политичких-емиграната, ветерани од 1946. и млађих њихових следбеника- емигранта са истим статусом, уз упаљену воштаницу са молитвом, Богу „Оче Наш“, молитвом Господу Богу за коначну победу Равне Горе, и отпеваној Равнгорској Химни, одппочели смо са читањем, исечака из говора ђенерала Дамјановића, на комеморативном вечеру ђенералу Дражи Михаиловићу  25.јула 1946. у Логору Еболи-Италија, и говора ђенерала Дамјановића на годишњици мученичке смрти ђенерала Драже од 17.јула 1947.године.

Док су читани говори, брзином муње, рађала су се сећања ветерана на: своју драгу браћу и сестре Равногорце у окршајима палим, напуштену изгубљену Отаџбину, веселим и тужним тренутцима њиховог емигрантског пута, својих командата, а на челу свих неумрлог„Чиче“.

Низ стара, обележена лица, ветерана Равногораца, сливале су се сузе жалоснице и сузе наде радоснице.

У тим моментима, сви смо осећали, да је просторија била испуњена свим тим догађајима и са свим тим лицима, тих сећања.

Једном речију „Еболским живим Духом“, који нас је у тим моментима спајао, и којег смо ми живо осећали.

Млађи емигранти, иако у то време још нерођени били су уз старе ветеране,  „Еболским Духом“ са свима спојени.

О, како је велика разлика, бити између живих људи, живих исписаних слова и „студирања“ историје!

На крају прочитаних говора, сестра Ружа је тихим трептавим гласом изговорила „Слава им“.

Уздигнули смо чашице у њихову славу, а наш брат Тома нас је почастио скромном вечером, коју је припремио. Тајна тако скромне вечере , а укусније од многих специјалитета је: љубав са којом је он ту вечеру припремио.

 

За све  заинтересоване достављамо говоре које смо читали.

 

Драга брађо и сестре!

Догађај 17. јула 1946. године, је разлог, нашег данашњег скупа.Тај догађај, иако многи непамте, има судбински карактер,како за појединце тако и за цео један народ. Као и на нас овде, данас скупљених у емиграцији.

На нашем данашњем скупу, који има комеморативни карактер, прочитаћемо говор ђенерала Миодрага Дамјановића опуномоћника ћенерала Драгољуба Драже Михаиловића, ван Отаџбине,одржаног 17. јула 1947.године као и исечке из веома дугог говора ђенерала Дамјановића, НА КОМЕМОРАТИВНОМ ВЕЧЕРУ ЂЕНЕРАЛУ ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ 25. јула 1946. у Логору Еболи.

Дух његових говора, иако су године прошле, није ни данас промењен, тај дух сведочи  о херојском лику и делу, неумрлог ђенерала Драже, као и целокупног Равногорства.

 

17. јула 1946. у сенци  тешке гвоздене завесе, која дели данас Европу на два света – западну, човечну демократију, од азијатске комунистичке диктатуре – одјекнули су тоталитаристички хици, који данас као претећи глас тешког предсказања, скрећу пажњу целом човечанству и буде његову успавану савест. Ти сотонини пуцњи огласили су: да су престале муке, патње и болови највећег и најтрагичнијег хероја другог светског рата и једног од првих на ранг листи најбољих савезничких војсковођа. Нестало је шампиона борбе против свих могућих диктатура! убијен је ђенерал Дража Михаиловић.

Да ли је било баш потребно да последња кап Дражине витешке мученичке крви видно обележи врх Голготе његовог расног демократског народа, који и сам данас издише на крсту највеће светске неправде? Да ли ће овај плотун нељуди значити почетак апокалиптичке ере комунизма, или ће он пробудити ако не савест, а оно бар разум целокупног човечанства? – Блиска будућност, верујем, даће нам на то одговор.

И тако је 17. јула у једној малој балканској земљи, у земљи честитих сељака и јуначких бораца за своју слободу и своју част, гробовима два милиона незнаних бораца додат и гроб њиховог вође, у који су истовремено сахрањени и савест и част и образ човечанства.

Да ли ће из свежег гроба највеће светске неправде васкрснути та савест, част и образ човечанства? И да ли ће се они удружити и ипак одужити Дражином Духу, који ће као највећа светиња вечито зрачити његовом демократском Српском народу, дајући могућности осталим југословенским народима да изграде нову, лепшу и бољу праву Краљевину Југославију.

„Покрет ђенерала Михаиловића је покрет српских сељака најдемократскијих и најприсније везаних за савезнике од свих у Европи. Осудити тај покрет, значило би осудити све српске сељаке!” – рекао је још у децемору 1945. П. у. Елсон. (World Revien).

Искоришћујући страховите последице крвавог граћанског рата, који је усташа Тито, као московски агент перфидно наметнуо, образован је у Топчидеру од стране московских стручњака процес противу Драже. Циљ није био обично уништење идеолошког противника и угушивање народног Равногорског покрета, који је сам по себи синтеза целокупног стремљења слободарске борбености демократског Дражиног народа (то ОЗНА нормално спроводи и без икаквог суда!). Циљ је овоме процесу други био: осуда Западних савезника, или како они кажу – реакционарних сила.

Неправду, коју су Западне силе учиниле нашем народу, требало је искористити тако, да се она претвори у мржњу овог према њима! На тај начин, постигнуло би се не само одвајање нашег народа, који је сав предан и фанатички верује својим западним савезницима, већ би се створила могућност и за само преваспитавање овог народа у духу комунистичког империјализма. А за Москву је од великог интереса било уништавање несавитљивости баш српскога народа.

У томе смислу било је потребно искористити све, чак и ненамерне политичке и тактичке грешке не само наших западних савезника, већ и наших појединаца. Из тога је специјалним припремањем и стручном сарадњом московских специјалиста створена база да се Београд претвори у расадник мржње противу Енглеске и Америке. Уништавањем пак српског демократизма, требало је обезбедити да тај исти Београд постане главни центар за завоћење комунистичке диктатуре, не само по свим балканским, већ и по суседним земљама. Београд је требао постати упориште совјетског диктаторског империјализма на путу ка европској и светској револуцији. То је смисао свих мучења, које је преживео Дража у канџама ОЗНЕ под руководством московских стручњака НКВД, а уз припомоћ испробаних специјалиста за комунистичке процесе.

Али, они су се љуто преварили! убили су Дражу, али нису могли убити његов дух, који је баш због тога постао још већи, још снажнији! Дух Дражин доминира сада целим нашим народом. Можда је била и судбинска потреба да смрт Дражина још више уздигне и повеже дух нашег слободарског народа! Можда је било баш и потребно да наш Чича постане и стварно оличење целокупне наше трагедије: његова смрт је наша најболнија жртва, али истовремено и наш највећи понос! Она постаје и наше најмоћније оружје, које ће уништити и О З Н У и Тита.

Када се једнога дана буде писала историја Трећег нашег устанка, у њој ће ђенерал Михаиловић наћи заслужено место. Али већ данас он је дубоко продро у душу свога народа, још више него друге велике историјске личности, које симболизирају националне тежње и остају узори карактера и менталитета народног. Дража Михаиловић је постао наш мит, а Равна Гора историјски симбол његове борбе за слободу и демократски идеал. Дража Михаиловић мртав биће опаснији за Тита него што је био за свога живота. Сви они, који су се под његовим воћством борили за једну идеју, остаће јој верни и продужиће још одлучније борбу после његове смрти, а ти борци, то је цео наш народ.

Западни савезници знају врло добро: да осуда Драже Михаиловића представља истовремено и осуду демократског духа и да примање једностране осуде из Топчидера, без реагирања, значи шамар њиховом престижу и западној демократији.

План комуниста неће никад бити остварен. Београд ће остати увек Чичин и увек ће представљати не само главни и престони град целокупног демократског Српства, онако како га је Бог створио, веран својим начелима и својим старим савезницима, већ ће тај исти Београд зрачити као права престоница свих Јужних Словена повезаних преко својих слободних националних држава у чврсту и снажну Федеративну Краљевину Југославију, која ће гарантовати сваком појединцу апсолутну слободу и бити вечити чувар праве демократије на Балкану.

Као што је самоубилачки 27. март 1941. постао симбол необуздане и безграничне љубави према слободи и демократији, тако ће од сада крвави и бездушни 17. јули 1946. за вечита времена зрачити фанатизам братске љубави, вере, верности и праштања целокупног Дражиног доброг и честитог народа.

Цео наш народ, супротно исценирањима Москве још јаче ће испољити своју доследност, убеђен: да ће Западни савезници да поправе своје заблуде и искупе учињену неправду као прави, стари и истински наши пријатељи.

Цео говор ђенерала Дамјановића можете прочитати овде.

 

 

Наредба за 17. јули1947.

 

ПОМОЋНИКА НАЧЕЛНИКА ШТАБА ВРХОВНЕ КОМАНДЕ КРАЉЕВСКЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ ЗА 17. јули 1947.

 

 

ЈУНАЦИ!

 

Данашњим даном навршила се година од мученичке смрти Вожда нашег Трећег Устанка, ђенерала Драже Михаиловића, нашег великог Чиче.

Прошла је цела година а нама се чини као да је то јуче било. Сећање на ово мрачно убиство, које је злочиначки извршено над њим још је тако свеже у нашем памћењу, као да од тога дана није протекло једно бурно временско раздобље проткано догађајима, које је он некада онако пророчки предвиђао и збивањима, која је његов бистри ум тако јасно сагледао.

Знао је он добро од самог почетка сву трагичност дивовске борбе која му је престојала и огромност сметњи и препрека, које ће морати да савлада и преброди, па ипак ни за часак није застао, ниједном није поклецнуо. Изашао је уздигнуте главе постављеном циљу. Био је прави борац, и као такав је пао.

Данас, на годишњицу његове трагичне смрти, тешко је речима оцртати сву величину његовог херојског лика тај лик би био исувише блед. Ми као његови савременици за то смо мали, али ће повесница, која буде Трећи устанак посматрала из даље историјске перспективе, казати свој суд. И тек тај суд, непристрасни и праведни суд покољења после нас, моћи ће његову гигантску појаву да осветли оним сјајем, који је он више него ико заслужио, и да га украси оним ореолом славе, којим се украшава само Вожд устанка целог једног јуначког народа; најбољи међу најбољима, најдоследнији међу најдоследнијима, најсвеснија жртва, међу свим свесним жртвама.

Но без обзира на то, јунаци, што смо у давању суда о величини историјског дела нашега Вожда и сувише сићушни, ми ипак нисмо толико мали, да као Чичини савременици и саборци не бисмо могли рећи, шта је он за нас ситне значио, шта је његова реч за нас била и каквог је одјека његов пут у нама нашао. Напротив, нико као ми не зна колико су се мисао, коју је Чича на Равној Гори дао и бразда коју је он српском земљом заорао, дубоко усекле у само тело народно.

Нико као ми не зна колико су Његове речи будиле херојски дух наше нације, који је већ био замро, и колико су подстицале на моћни замах све оне неизмерне снаге, које су дотле лежале сакривене у нама. Ми смо, јунаци, живи сведоци његовог титанског стваралаштва; ми смо материјал од кога је и са којим је Чича градио своје дело, па најзад, ма то било и нескромно, ми смо бар и малим делом носиоци оне славе, којом наш Чича данас зрачи.

Али ако ова истина, јунаци, буди у нама оправдани понос, што смо и ми били сарадници на великом Равногорском Епу, коме се клица зачела на огранцима славног Сувобора, она за нас у исти мах представља и свету обавезу да са идејног пута, који нам је Равна Гора указала и којом смо ми добровољно пошли, ни за часак не скренемо. Само тако и једино тако остаћемо доиста доследни следбеници оне вере, којој нас је Чича учио; достојна браћа наших изгинулих бораца на чијем је челу и Наш Чича пао; и прави неимари будуће среће наше Отаџбине, којој је наш Чича на крви и костима најбољих, неразориве темеље почео да зида.

Јунаци! Речено је да велики догаћаји траже и велике људе и да искушења долазе само за то, да одвоје слабиће од чврстих; да оне који нису дорасли своме времену одбаце у страну и да очеличи праве борце за одсудни час. То је речено и то је тачно.

Тако је мислио и Наш Чича, када је рекао: „Нама нису потребни слабићи и кукавице, већ следбеници Кајмакчаланских дивова”. Преко тих његових речи ми не смемо прећи. Никада, ни за часак, не смемо заборавити његов Аманет. Никада, ни за тренутак, не смемо занемарити завет што смо га Чичи дали. Његова сен лебди над нама и мотри на наша дела. Будимо достојни заточници његовог „Вјерују!”

Ако нас данас притискују невоље, којима једва одолевамо, сетимо се опет Његових речи, које не крију горку истину, али које на крају тих невоља виде коначну победу: „Наше патње и наше сузе још не наћоше правог родитеља, нити наш вапај правога судију. Не наћоше га, али ће га наћи, јер је Бог велики и праведан, а наши моћни савезници мораће да све чују и да по правди оцене”.

Наш Врховни командант, Његово Величанство Краљ Петар II, дајући у неколико речи сву величину Чичине историјске појаве и правилно оцењујући сву далекосежност Чичиних дела по будућност нашега народа, рекао је: „Наша је историја мала да би се могло наћи у њој упоређење са Дражом Михаиловићем. Он је човек будућности”.

Данас јунаци, на дан годишњице Чичине смрти, потребно је више него икада да се свега овога сетимо и да све ово никада не сметнемо са ума. Нас ускоро очекују дани када ћемо из извесних разлога добити други статус, статус слободних људи и када ће наша војничка организација привремено престати да постоји. Но ова чињеница не треба да уноси никакав немир! Ако смо заиста што смо убеђени и што смо безброј пута доказали да јесмо, нераскидна духовна веза, којом нас током борби напајао равногорски дух, неће бити прекинута. Та веза ће постојати и даље, спајати нас као и до сада и водити нас вазда нашем једином циљу: Обарању нашег црвеног душманина, раскидању ланаца којим је оковао нашу земљу и успостављању слободне Отаџбине на челу са нашим Врховним командантом, Његовим Величанством Краљем Петром II.

Зато, јунаци, у свој нашој скрушености и великом болу, нека нам на данашњу тужну годишњицу мученичке смрти нашега Чиче последње речи буду:

слава нашем великом неумрлом Чичи!

Смрт душманима који су му живот узели!

Заветујемо се да Чичин аманет никада нећемо заборавити!

Кунемо се да ћемо до смртног часа остати верни идеалима, које нам је Равна Гора дала!

Како ми радили тако нам Бог помогао!

Убеђени у победу наше заветне мисли, која нам је до сад вазда била пред очима, останимо вечито одани нашем националном геслу: Слобода или смрт – С вером у Бога за Краља и Отаџбину.

Живео наш Врховни командант, Његово Величанство краљ Петар II !

Помоћник, ђенерал Дамјановић