Pages Menu
Categories Menu

Posted on Nov 29, 2013 in Момчило Вуковић-Бирчанин- ђен. Драгољуб Дража Михаиловић |

Говор Ђенерала Драже на аеродрому Прањани 22.јула 1944.године

 

Говор Ђенeрала Драже на аеродрому Прањани

 

Дража је још крајем маја 1944.године формирао Четврту групу јуришних корпуса под командом мајором Драгослава Рачића, чији је помоћник био мајор Душан Смиљанић а Начелник штаба капетан Нешко Недић. У ту формацију ушле су:

Летеће бригаде I и II Шумадиског корпуса и део снага Горске Гарде, Церског, Пожешког, I и II Равногорског, као и Расинско-Копаоничке групе корпуса потпуковника Драгутина Кесеровића и II Косовски корпус под командом капетана Жике Марковића.

Тако је пет јуришних корпуса било сконцентрисано на простору између Копаоника и Топлице.

Крајем јуна била је формирана Западно-Моравска група корпуса под командом мајора Александра Милошевића чији је начелник Штаба био капетан Звонко Вучковић.

У ту формацију су ушли: I и II Шумадиски корпус без Летћих бригада, делови I и II Равногорског, Пожешког и Ваљевског корпуса. Шумадиска група корпуса без летећих бригада кренула је из Каленића у правцу Прањана где је се налазила тада Врховна команда. Тако је Врховној команди било стављено око седам и по хиљада бораца у централном положају, за маневар по унутрашњем оперaциском правцу и ради обезбеђења.

Ђенерал Дража је на аеродрому Прањани одржао 22. јула 1944. године официцирима, подофицирима и војницима два Шумадиска и два Равногорска корпуса говор, у коме је рекао:

Ви сте делови једине војске на свету која ни за један час, а камоли дан, не погну главу ни заставу испред крутог и немилосрдног германског освајача.

Наша борба нема равне у историји, баш зато што је отпочела оног дана када против силне Германије на бојном пољу није било никога, изузев још неспремне Британије и нас, тада јединих њених несаломљивих Савезника. Круг наших сабораца у свету сада је велики. Али то ипак нити ће значити, нити сме да значи: да је тиме умањена наша улога и наша заслуга.

Док су се други испитивали којем ће се свету приволети, или се тек спремали за тешку, судбоносну борбу, ми смо у ту борбу улетели од првих, голих руку, али челична срца, добре воље и надчовечанске вере. У тој борби подједнако смо мислили на своју Отаџбину и Савезничку судбину: пуна победа или безнадежни крај.

Наш пут ка том великом, човечанском циљу био је трновит и крвав.

Ко то боље зна од наше миле Шумадије, чији главни град само за два дана и три ноћи, тирани претворише у голему долину лелека и плача?

И док смо противу слиног непријатеља, чије су се хорде Европом разигравале, водили борбу на живот и смрт, деси се неште историја до сада не забележи.

Одрођена браћа, Усташе у Хрватској и Босни са једне, а за њима и Комунисти у целој земљи са друге стране, нападоше на животе и сва наша добра у нашем најтежем часу. Први нам мучни поклаше преко седам стотина и педесет хиљада најбољих синова и деце, а други преузеше да испод своје “ослободилачке заставе” српске покрајине ослобођавају од националног српског становништва.

Резултат те паклене и мучке, вољне или невољне сарадње, видимо широм целе Отаџбине: у попаљеним домовима, порушеним селима, препуним гробљима и језивим јамама.

Томе треба додати и две стотине педесет хиљада српских синова побијених од германских освајача, од тога сто двадесет хиљада стрељаних само на Бањици крај Београда.

Наше патње и наше сузе до сад не нађоше правог родитеља, нити наш вапај правог судију. Не нађоше га;  али ће га наћи јер је Бог велики и праведан, а наши моћни Савезници вољни да све чују и по правди цене.

Трагови непријатељских грозних дела ту су.Нека дођу, виде и увере се: да смо ми једини били и остајемо уз мајку Југославију, а они нам нож у срце зарили, не због демократије у Југославији, коју они нису хтели ни волели, већ због својих скучених, сатанских жеља и партијских интереса.

Где би данас била наша слава и сила, да ове небратске немани не осакатише тела и још теже ужбуркаше душе, увек истим путевима руку под руку, данас под, једном, сутра под другом заставом, увек на штету и наше југословенске и наше савезничке ствари.

Али ако они изгубише главе, ми ипак остадосмо при свести и одлуци: за сваки злочин пуна лична, али никад колективна одговорност.

Губу из својих торина у Хрватској ће чистити закон и Хрвати, са којима очувасмо везе и братство, без обзира на све препреке које окупатор између нас посеја, а које ми сложно и братски уклањамо са пута заједничке, националне будућности, среће и славе.

Горе главе, синови дичне Шумадије!

Многи су пред нама грешили и греше. Али грехови нису вечни.

Вечита је само вера у Савезнике, са којима смо повезани својом борбом и заједничком жељом: да се нацистичка тиранија за вечита времена уклони, уморном свету врати мир, а поробљеним народима изгубљена слобода.

И тада,ми ћемо бити своји господари, на својем подручју, у оквиру наше препорођене Југославије, под скриптом наше младог Краља Петра II, не да ми неправду другима чинимо, а без воље да пред неправдом других – малих и великих – своју поносну главу погнемо.

Одломци из књиге

М.Вуковић-Бирчанин

Генерал Драгољуб-Дража Михаиловић