Врло поштовани Господине Министре Ј.Ђоновићу

 

ВРЛО ПОШТОВАНИ ГОСПОДИНЕ МИНИСТРЕ,

Јован Ђоновић

Писмо Ваше од 10. септембра послато преко капетана Рапотеца примио сам поодавно. Лутало је због наше селидбе у овај логор. Покушавао сам у више махова да Вам одговорим и заблагодарим на обавештењима, али везе са Вама су скоро немогуће. Користим ову и надам се, да ћу најзад успети. Како сте моје вести имали последњи пут од 8. јула прошле године то ћу овога пута бити мало опширнији.

Почетком септембра прошле годинe позват сам у Казерту – главни савезнички Стан за Средоземље – где сам дао све податке о нама и изложио све наше потребе. Обећано ми је било опште побољшање. И одмах у другој половини септембра пресељена су оба логора (Форли и Ћезена) у Еболи, логор где је раније била енглеска школа гађања. Смештај је овде несравњено бољи, а и храна побољшана, с тим, да је још увек мало хлеба за наше војнике – 300 грама дневно. Сва моја настојања да се ово повећа, остала су до сад без резултата. Исто тако не примамо дуван што врло негативно утиче на људе, код којих никако не могу да сузбијем трговину, којом појединци долазе до новца, који опет не примамо ни са које стране. Обућу, одело и рубље примамо лагано, тако да се може рачунати да ће сад бити снабдевено обућом око 85%, оделом 75%, рубљем 100% људства. Спрема је углавном половна – енглеска, коју људи врло радо носе. Ћебади има довољно, али са лежиштима (креветима) не стојимо најбоље.

Много нам је помогла велика пошиљка добро очуваног цивилног мушког, женског и дечијег одела, рубља и обуће, којом смо богато снабдели наше избеглице, и жене и децу и старце и инвалиде. На жалост, и од овога је много продато од несавесних појединаца, којима су била потребна новчана средства за друге сврхе.

Најзад, моје стално настојање да оне људе запослим чим стварнијим, не само оним што се може радити у логору, почело је долазити до резултата тек 12. јануара 1946. слањем једне чете од 100 људи за помоћне службе у енглески артиљеријски пук у Салерно, где се чета одлично показала. И надам се да ће обзиром на резултат који је дала ова чета убрзо почети запошљавање у већем обиму, што ће врло повољно утицати на све. Напомињем да су до сада Енглези запошљавали (нарочито у РАФ-у) само људство из цивилних” логора, јер Еболи сматрају „војничким”. Ово нам с једне стране смета, УНРА неће да зна за нас, али се с друге стране људство осећа војником, што нам у логору омогућава пуни војнички живот. Много ме напора стоји да убедим оне који су ван логора, мислим нарочито на активне официре, да нам је ово неопходно и да на овај начин само можемо одржати људе на окупи ван Отаџбине, што сматрам да ми је главни задатак. На жалост, у овом погледу не наилазим ни на довољно подршке баш код оних који сматрам да су дужни и по својој функцији да ме помогну. Ово нарочито осећам од момента прогласа Титове републике, од када ми изгледа да баш најпозванији да воде општу бригу, посвећују се бризи само за своју личност! Због тога бих вас најлепше молио, господине Министре, да се заложите свим својим ауторитетом, кога познајем одавно и високо ценим, да се господа политички представници активирају, мислим нарочито на ове у Италији, и омогуће ми успешан рад, наравно уколико је то сад могуће. Ово ми је потребно због тога што сам ја лично са штабом још увек везан од стране Енглеза за овај логор, а то страшно спутава мој рад и своди моје могућности на незнатне. Јер за сваки излазак из логора морам да тражим одобрење, што је поред осталог у вези и са дужим или краћим временом, које је приближавањем пролећа све скупоценије.

Недавно сам обишао неколико наших цивилних логора, а исто тако и јединице запослене код Савезника и нашао стање потпуно задовољавајуће. Верујем да ће Вас интересовати места где се налазе наши цивилни логори, због чега их излажем: Модена, Болоња, Ричоне, Фано, Сенигалиа, Савилијано, Јеси, Карбонара.

У вези сам стално са канцеларијом Њ. В. Краља, са Паризом и Римом, а и са нашим бившим заробљеничким логорима у Немачкој и Аустрији, док је веза са Земљом понајтежа, а нарочито са Врховном командом. Из Земље стижу све црње вести, које на моје борце идеолошки изграђене позитивно утичу! Морал је на висини, али су сви жељни посла и у вези са тим бољег живота, који би им омогућио лакше дочекивање времена када ће се опет моћи да лате оружја и изборе слободу за коју се сви до сада жртвоваше. Девиза сваког од нас је: „С вером у Бога за Краља и Отаџбину” а факат да Краљева Канцеларија и даље функционише у Лондону, даје свима пуну моралну подршку и наде у бољу будућност.

Мене много брине факат да смо у иностранству овако политички поцепани и неактивни у време кад би активност сваког појединца требала да је на врхунцу. Зар збиља нема могућности формирања једног јединственог иностраног тела – Иностраног дела Централног националног комитета – који би имао пуну подршку и свих нас војника кад је у питању рад за добро Краља и Народа?

Чуо сам, господине Министре, да како се то вели „имате добрих веза”, па Вас лепо молим искористите их на опште добро. Омогућите већ једном стварање јединственог политичког тела које нас може представљати у иностранству, а ако Вам за то треба и људи, можда и нових, даћемо Вам их и из наших редова.

Ми војници чинимо све што можемо да широм иностранства, где год нас има, одржимо дух и морал код људи, а од Вас политичара с правом захтевамо одговарајући рад, који ће нам омогућити одржавање и спасавање свега нашег људства ван Отаџбине. Само наши заједнички напори морају уродити плодом. Иначе одговараћемо пред историјом.

Верујући, господине Министре, да ћете ово писмо примити благовремено и схватити га онако како Вам је и упућено, ја Вас молим да изволите примити изразе мог срдачног поштовања.

Еболи, 1. фебруар 1946. Ваш ђенерал,