Владика Дамаскин Давидовић о подметнутом пожару у Пећкој Патријаршији 16.марта 1981.

 

Ево једног текста, владике Дамаскина Давидовића за “званичност”не више владике, тужног истинитог догађаја, који се догодио пре 33 године, из којег могу да се назиру узроци данашњег стања Косова и Метохије, проузрокованих од тадашњег режима.

Текст може да помогне: млађем нараштају, и сваком, ко жели, да дубље разјасни у себи, све што се данас у 2014. години говори, а поготово сад, у  предизборној кампањи: о кривици губитка Косова и Метохије, и стања у којем се Светосавска Српска православна Црква  и Србија налази.

Испод следи једно писмо владике Дамаскина упуђено исто једном за “званичност не више владике Артемија.

Интересантно је да је датум избора установљен исто  16.марта.

 

16.март – тужна годишњица од подметнутог пожара у Пећкој Патријаршији

ЈЕДАН УЖАСАН ДАН ЗА ПЕЋКУ ПАТРИЈАРШИЈУ – 16. МАРТ 1981. ГОДИНЕ

 

Повод мојега јављања је недавни велики пожар у српском манастиру Хиландару на Светој Гори у Грчкој (4.март), када је због јаког ветра за неколико сати изгорела половина огромног манастирског комплекса.

И пре 23 године изгорео је у Пећкој Патријаршији од подметнутог пожара Стари манастирски двоспратни конак, дуг 63 метра.

У манастиру Хиландару вековима се чува чудотворна икона Пресвете Богородице ТРОЈЕРУЧИЦА, док се у Патријаршији чува ПЕЋКА ЧУДОТВОРНА ИКОНА Пресвете Богородице. У оба велика и значајна српска два манастира тих кобних дана ЧУДОТВОРИЛЕ СУ ПОМЕНУТЕ ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ, с обзиром да су то били узасни пожари, али у њима није страдало манастирско људство – монахиње и монаси, калуђерице и калуђери, нити пак у њима вековима сакупљана и чувана наша СРПСКА КУЛТУРНА И ДУХОВНА БАШТИНА.

Но, вратимо се Пећкој Патријаршији…

Да, било је то 16. марта 1981. године. Био је то један ужасан дан за Пећку Патријаршију. Те ноћи и тога дана гледао сам смрти у очи, али Господ Бог ме је сачувао од сигурне смрти, за то нека му је СЛАВА и ХВАЛА!  Уистину, ја сам се чудом Божјим обрео те кобне ноћи на преноћишту у ставропигијалном српском манастиру Пећкој Патријаршији, будући да лично са своје стране нисам имао апсолутно никакву потребу да те ноћи и тога страшнога дана будем тамо.

Скоро да нико није поверовао у то да су се тада догодила Божија чуда. Међутим, када се сада нешто рекао бих истоветно догодило и у манастиру Хиландару, многи ће почети да верују у чуда Божија, Пресвете Богородице и Светих оснивача и чувара Пећке Патријаршије и Хиландара – Светих: Саве, Симеона, Арсенија, Јоаникија и многих других.

С тога разлога желим посебно да као очевидац укажем на та САВРЕМЕНА ЧУДОТВОРЕЊА, јер пре 23 године, за време безбожништва-атеизма нисте ни могли да очекујете да негде нешто у штампи буде објављено још и о чудима Божјим.

Међутим, данас они који су некад “писали и певали о плавој љубичици”, а нападали из дна душе Светог Саву, Владику Николаја, Аву Јустина, Веру, Православље и све духовне и културне вредности, сада су се вешто прешалтовали, и често наводе лепе и дубоке мисли Св.Владике Николаја и других.

Тај кобни датум, 16.март 1981.године, новинари, а и многи други, па чак и људи унутар Српске Цркве, скоро да су већ заборавили, или га помињу тек онако узгред. Мишљења сам да тај немио и трагичан догађај, ма колико он био трагичан, заслужује да се о том подметнутом пожару увек говори много више, односно увек износи пуна истина, за наук млађим српским поколењима, без прећуткивања или минимизирања, са увек новим појединостима, које најверније може да одслика један очевидац самог догађаја, учесник у гашењу тога пожара и спасавању манастирског људства и нашег духовно-култрног блага, манастирске ризнице са непроцењивим драгоценостима који се тамо вековима чувају.

Спаљивање Старог конака Пећке Патријаршије, 16.марта 1981. ја сам доживео као велики пораз, заједно са свим Српским православним народом, свештенством и монаштвом Српске Цркве на Косову и Метохији…

Последице се тек данас на Косову и Метохији сагледавају и отворено показују. А још нас је више тада дотукло то што смо на Косову и Метохији живели и пуне две године нисмо смели отворено да кажемо да су то Шиптари урадили, тј. подметнули пожар у српском манастиру, у којем је тада живело 30 српских монахиња-калуђерица, дакле у манастиру на Косову и Метохији са најбројнијим људством и наш четворо “од Бога послатих гостију”, где смо требали да сви изгоримо, заједно са Конаком. (Ја сам тада био професор Богословије Св.Ћирила и Методија у Призрену, и недељом и празницима богослужио сам у нашим тамошњим светињама и манастирима – Девићу, Пећкој Патријаршији, Грачаници, Св.Тројици код Мушутишта…)

И тако, те кобне ноћи, између 15. и 16. марта 1981. године, вољом Божијом затекао сам се на преноћишту у Пећкој Патријаршији, не знајући шта ће се те ужасне ноћи догодити. Негде око три сата иза поноћи, пожар је захватио читаву кровну конструкцију тзв. Старог конака на западној страни манастира, а затим се делимично пребацио и на кров Новог конака који је био у изградњи, тј. био је озидан и покривен. Злотвори су по гредама на слемену Новог конака посипали бензин или неку другу запаљиву материју, да би се ватра што брже проширила, а на то су указивале и очуване каракреристичне шаре, и то са горњих страна нових греда. Ја сам читавог дана гасио пожар са тадашњим пећким свештеницима Станком и Радоманом, игуманијом Февронијом, пећким калуђерицама и Србима и Српкињама из Пећи и околине.

Најпре, хвала Богу у Пресветој Богородици, САЧУВАНО ЈЕ ЉУДСТВО, ЗАЈЕДНО СА НАШ ЧЕТВОРО ГОСТИЈУ ИЗ МАНАСТИРА ДЕВИЧА, НИКО ТОГА ДАНА НИЈЕ БИО ЧАК НИ ПОВРЕЂЕН. Великом брзином, отимајући од ватре, сви заједно, СПАСАВАЛИ СМО СРПСКО КУЛТУРНО БЛАГО, ВЕКОВИМА ТАМО ЧУВАНО У МАНАСТИРСКОЈ РИЗНИЦИ-скровишту, СВЕШТЕНЕ ПРЕДМЕТЕ, СВ. САСУДЕ И УОПШТЕ СВЕ ЦРКВЕНЕ БОГОСЛУЖБЕНЕ СТВАРИ, СТАРЕ ИКОНЕ, РУКОПИСНЕ И ПРВОШТАМПАНЕ ЦРКВЕНЕ КЊИГЕ. ИГУМАНИЈА ФЕВРОНИЈА И ЊЕНЕ КАЛУЂЕРИЦЕ ТОГА СТРАВИЧНОГА ДАНА БИЛЕ СУ ПРАВИ ХЕРОЈИ! (ИСТО, И ХИЛАНДАРСКИ КАЛУЂЕРИ СУ НЕДАВНО БИЛИ – ПРАВИ ХЕРОЈИ, КАДА СУ ОД ВАТРЕ ОТИМАЛИ ЦАРСКЕ ДВЕРИ И СВ. ИКОНЕ!)

Износећи пред нашу јавност ово тужно подсећање, а поводом његове 23-годишњице, морам да кажем да се тада приликом гашења пожара у Пећкој Патријаршији радило о отвореној саботажи. Наиме, прва цистерна из града Пећи, према изјави возача, дошла је у манастир ПРАЗНА, тј. БЕЗ ВОДЕ, док је друга стигла са великим закашњењем. Злотвори су чекали да се пожар разбукти читавом дужином Старог двоспратног конака од 63 метра дужине. Такође, поуздано се зна, да су тадашње државне власти из Пећи, за време тобожње истраге узрока пожара, ТРАЖИЛЕ ОД ИГУМАНИЈЕ ФЕВРОНИЈЕ И ПЕЋКИХ КАЛУЂЕРИЦА ДА ДАЈУ СВОЈЕРУЧНО ПОТПИСАНЕ ИЗЈАВЕ КАКО СУ САМЕ ЗАПАЛИЛЕ СВОЈ МАНАСТИР!?

Због такве тадашње удворичко-безбожничко-издајничке политике, данас Српски народ у целини губи своју колевку Косово и Метохију,  наш МАЛИ СРПСКИ ЈЕРУСАЛИМ И ВЕКОВИМА КРВЉУ НАТОПЉЕНО СВЕТО КОСОВО И МЕТОХИЈУ!

Ја у потпуности делим мишљење мојега добротвора и брата у Христу владике АТАНАСИЈА Јевтића, који је још тада у једном чланку, између осталога, овако констатовао: “КАДА ЈЕ СПАЉЕН КОНАК У ПЕЋКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ (16.МАРТА 1981) ТРЕБАЛО ЈЕ ОДМАХ ЈАВНО РЕЋИ:  С П А Л Ј Е Н   Ј Е !   А НЕ ДА СЕ ГОВОРИ ЗАМУМУЉЕНО. И САДА ВАМ КАЖЕМ ДА АЛБАНСКИ НАЦИОНАЛИСТИ ХОЋЕ ТАМО ДА УНИШТЕ СРПСКУ ЦРКВУ, ЗАТО ШТО ЈЕ ОНА СТУБ ТОГА НАРОДА ДОЛЕ, НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ”.

Време је показало и стално показује да је владика АТАНАСИЈЕ Јевтић у праву, док “Танталове муке” данас подноси на Косову и Метохији владика АРТЕМИЈЕ са својим свештеницима по парохијама, калуђерима и калуђерицама у манастирима, и преосталим “Српским народом у енклавама”. Боже, спаси и сачувај остатак!  ПОМЕНУЛО СЕ, НЕ ПОВРАТИЛО СЕ!

Владика Дамаскин Давидовић (бивши западноевропски)

 

 

РЕАГОВАЊЕ – ЛИЧНИ СТАВ: ЈАВНА ПОДРШКА ЕПИСКОПУ АРТЕМИЈУ

Износим своју ЈАВНУ ПОДРШКУ Епископу АРТЕМИЈУ поводом његовог храброг НЕОДУСТАЈАЊА ОД ПОДНЕТЕ ТУЖБЕ Међународном суду у Стразбуру.

Колико се сећам, кад је Епископ Артемије подносио поменуту ТУЖБУ рекао је да је то став и мишљење Синода Српске цркве, и да је њему предложено да он као надлежни епархијски архијереј поднесе тужбу. Зачуђујуће је да је Синод СПЦ преко ноћи “пресалдумио” и сада је одједном ПРОТИВ ПОДНОШЕЊА ПОМЕНУТЕ ТУЖБЕ. ЗА СИНОД СПЦ све је могуће, јер се не пече на оној ватри на којој се стално пече Епископ Артемије са својим свештенством, монаштвом и напаћеним Српским народом на Косову и Метохији. Синод СПЦ треба да се ЗАСТИДИ такве своје одлуке, ако Председник Синода – Патријарх ПАВЛЕ и чланови Синода – митрополити и епископи, бар мало имају савести.
Ко је тај ТОЛИКО МОЋАН, ко је могао да утиче на Синод СПЦ да преиначује своју ранију одлуку?! За кога ради Синод СПЦ, за чије стране интересе?!

У овом случају, тај и такав Синод СПЦ много је подбацио!

Драги брате Артемије, сто посто си у праву и не посустај у својој праведној борби, а знам да ти најтеже пада кад су против тебе твоја назови “браћа у Христу” – Патријарх ПАВЛЕ и Синод СП Цркве.
Онај ко намерно заборавља и прећуткује 16.март 1981. и бездушно прогони спасиоца људства и ризнице Пећке Патријаршије, по Божијем допуштењу, доживео је 17. март 2004. на Косову и Метохији!

Срећна ти Нова 2005. година милости Господње.
Твој брат у Христу – епископ Дамаскин Давидовић (б.западноевропски).
На празник Светих 14.000 младенаца Витлејемских, 11.јануара 2005.г