Епилог на крају књиге ђен.Дража од Момчила Вуковић-Бирчанина

 

Епилог

Дефиниција епилога је завршно објашњење и резиме моралних поука једне драме. По Аристотелу ту се дају два карактерна гледишта саме драме према месту, времену и радњи самог збивања, у овом случају историског периода главне личности.

Место је целокупна српска национална и етничка територија, време је период II Светског рата, а сама радња отпор српства окупаторским снагама под руковођством Драже, кроз прву герилу у тада покореној Европи.

Српство се налази у централном делу Балкана, који је био и остао веза три континента: Европе, Азије и Африке, и преко кога су кроз четрдесет векова историске постојаности пролазиле културе и цивилизације, религије и инвазије. Консеквентно томе само место историског збивања је у нервном чвору старога света.

Временски период је II Светски рат, који је отпочео изненадним нападом Немачке на Пољску 1.септембра 1939.године, и када је Немачка одбила ултиматум Француске и Енглеске да повуче трупе, објавиле су обе рат 3.септембра, а већ 5. и 10.септембра се прикључују: Аустралија, Нови Зеланд, Јужно-Афричка Унија и Канада, и затим редом до глобалне димензије Светског рата. Последњи метак је испаљен 2.маја 1945. године у самом Берлину, но на географском простору Југославије настављен је грађански рат, који је још за време Светског изазвала Комунистичка партија Југославије, користећи и напријатеља за ликвидацију демократских националних снага, ради осигурања своје диктатуре у послератном периоду.

У историском збивању Дража, који није прихватио капитулацију пред окупатором за време рата, наставио је оружану борбу и после рата, када је совјетска армија довела Комунистичку партију на чело државне управе. Као што безимени песник каже за Бошка Југовића, да му се “Крсташ барјак по Косову вије” и поред изгубљене битке, тако је се и Дражин вијо, у периоду када је силом оружја успостављен тоталитарни режим од Балтика до Балкана. Дража је био у тој фази јединствен у делу покореног света, и доцнији отпори у разним формама, као устанци у Пољској и Источној Немачкој, Маџарска револуција и “Прашко пролеће” само су рефлекси отпора покорених народа тоталитарном режиму црвеног комунистичког империјализма.

Било је писаца који су II Светски рат називали светском катаклизмом, што значи светском пропашћу, потопом и катастрофом. Према послератним статистикама рат је прогутао око педесет милиона жртава, од чега је Српство дало преко милион, но свет није пропао и народи су га преживели и надживели. Док су се давале у рату жртве, била је заједничка борба за слободу, а када је се та борба завршила, Велике силе поделише”инфлуентне зоне”и бацише европске народе од Балтика до Балкана у црвено комунистичко тоталитарно море. Но народи живе и дају и даље отпор, пролазећи Голготу преко које се прилази Васкрсењу. Код Драже је била дубока свест о фундаменталним принципима и законима историског збивања, где је и извор његове исполинске духовне снаге, да преко пет година издржи у тој страховитој борби са несаломњивом вером, да ће на крају правда победити.

Као главна личност ове историске драме, Дража животни пут обележава: детињство без родитеља, младост у ратном строју, период између два рата у сталном војном усавршавању, држећи се оног начела још из доба цветне класичне Атине израженог од Сократа, да је и знање подлога морала.Тако формиран сачекује вихор светског збивања са дубоком Косовском етиком “За Крст часни и Слободу златну”. Ту је његова духовна величина, и нит уткана у српску народну душу.

Као човек био је невероватно скроман, сав посвећен студији савремене ратне вештине, са дубоким осећањем, да је човек био и остао главно оружје рата, а за њега као Србина, био је Србин главно оружје и рата и мира, који је носилац своје судбине. Ту се и јавља она идеолошка конпонента , формулисана кроз Равну Гору, не само против чега се бори, већ и зашта се бори, свесно како појединац тако и цео народ. Баш та његова скромност била је она невидљива нит која је Српство повезивала са њим, где му је сваки сељак отварао своју душу. Читалац се логично пита: где је Дражи била толика духовна снага, да је физичку изнуреност савлађивао, и ако је још пре рата патио од ишијаса, за време рата двадесет и четири пута рањен, у завршној фази и тифус преболео, и поред свега тога пет година провео по горама и планинама,у борби и пред потерама!? Дубока свест о дужности према тим људима његовим борцима, и према народу Српском, била је извор те духовне његове снаге, која је савлађивала физичку изнуреност.

Физичка ликвидација Драже од стране комунистичког противника тако, да му се ни гроб незна где је, што је дивљаштво недостојно у овом двадесетом веку, није избрисала из историје Српсва, Балкана, Европе и Света његов историски лик, и као што му се одаје пошта широм слободног света после три деценије, тако ће му се одавати и даље деценијама и вековима. Он симболише борбу за правду и слободу, и у духу Косовске епике и етике песник каже:

Мртав Дража српску славу чува,      

А Србијом дух слободе дува!