Zapisnik sa sednice 6.avgusta1946. u komandi logora Eboli.

ZAPISNIK

Sa sednice komandanata, održane na dan 6. avgusta 1946. u komandi logora Eboli.

Prisutni: đenerali: Damjanović, Živanović, Parac i Prezelj; pukovnici: Živković, Božanović, Martinović, Stranjaković i Stencel; potpukovnici: Živanović, Sekulić i Tojić; majori: Kapetanović, Laković, Stanković, Solarić, Cvetićanin; kapetani: Mančić i Prećanica.

Sednica je otpočela u 17,30 časova bez prisustva đenerala Damjanovića, Parca, Prezelja i Živanovića. Pretsedava pukovnik Živković. Nešto docnije dolazi đeneral Živanović i preuzima predsedavanje. Zatim dolazi i đeneral i Prezelj.

Pitanje profesora Kostića. Na dnevnom je redu pitanje profesora Kostića u vezi odluke donete na sednici od 30. jula ove godine (tačka 8) gde su komandanti tražili da se pred njih izvede profesor Kostić, da bi se utvrdila tačnost navoda narednika đaka Spasića, koji je uputio raport đeneralu Damjanoviću, u kome ga obaveštava o svom razgovoru sa prof. Kostićem i o izjavi koju je dao profesor Kostić. Poziva se profesor Kostić i pukovnik Živković čita raport narednika- đaka Spasića. Po završenom čitanju prof. Kostić izjavljuje da ga većina prisutnih poznaje, da zna da on ne govori iza leđa već kaže istinu u brk i tvrdi da nijedna rečica u ovom raportu nije istinita. Pokušava putem citiranja nekih filozofa i teorisanjem o mašti kod dece, da objasni kako je Spasić eventualno mogao doći do toga lažnog ubeđenja. Na pitanja prisutnih kaže da Spasića poznaje od skora, pošto je on sekretar odbora za izložbu čiji je pretsednik on – Kostić. Priznaje da je Spasić bio kod njega, da je bilo govora i o izložbi i o politici, ali da reči koje citira Spasić nije izgovorio. Upitan od pukovnika Božanovića da li je znao za verziju o spiskovima, Kostić tvrdi da nije znao. Odriče da je govorio o prestižu, jer tu reč on uopšte ne upotrebljava u svom rečniku, a da zna da đeneral Damjanović ima punomoć od Draže, te da mu nije potrebna nikakva borba ni za prestiž ni za položaj. Tvrdi da se ne seća razgovora koji je vodio sa Spasićem, ali tvrdi da u razgovoru nije moglo biti ni osnova za ovakva tvrđenja. Traži da mu se da predmet da pročita šta je napisano. Đeneral Živanović, koji je preuzeo pretsedavanje, čita mu ponova glasno inkriminisani pasus. Kostić odbija da je to rekao i traži da se uputi psihijatru na pregled. Ponova traži da mu se da akt. Dobivši akt počinje da analizira pojedine reči, tvrdeći da to nisu reči kojima se on služi. Naročito se bavi oko rečice „će”. Ovo izaziva negodovanje kod komandanata. Potpukovnik Živanović traži da prizna je li to rekao ili ne, a da ne gnjavi po vrućini sve komandante, kao decu u školi, svojim analizama, koje sa predmetom nemaju veze. Pretsedavajući utišava p(ot)pukovnika Živanovića. Na opšti zahtev komandanata poiziva se narednik- đak inače učitelj Spasić LJ. Aleksandar. Pretsedavajući čita ponova akt koji je narednik-đak Spasić uputio komandantu istaknutog dela štaba V. K. Kostić izjavljuje Spasiću da ovo nisu njegove reči i da nije ništa ni slično rekao.

Spasić iznosi da ranije nije poznavao g. Kostića, da lično nema ništa protiv njega, da je verno izneo u svom aktu reči prof. Kostića, da ih i sada potvrđuje pred celim skupom, a pošto nema svedoka, nudi svoju zakletvu. Dalje izlaže da je taj sastanak između njega i prof. Kostića bio dva dana posle sednice na kojoj je termin izložbe pomeren. Kad je došao kod Kostića, ovaj je ležao u krevetu i čitao novine. Bio je očigledno nešto zbunjen. Pošto mu je potpisao jedan akt, razgovarali su o izložbi i to o ambalažnom materijalu, o novcu i o organizaciji. Tom prilikom Kostić je izneo one reči koje je Spasić, čim je došao u svoj šator, zabeležio i napisao docnije akt. Spasić navodi da je duhovno potpuno zdrav, da od strane g. Kostića nije ni časno ni karakterno da odriče ili da se ne seća reči koje je doslovce onako rekao, kako je on izneo u svom aktu. Dalje navodi da on nije eksponent ni đenerala Damjanovića ni Vrhovne komande, već samo čestit graćanin i Srbin, koji je izvršio svoju dužnost podnoseći onaj raport.

Prof. Kostić i dalje odriče da je rekao navedene reči. Spasić ga podseća kako je govorio da je bilo hapšenja, kako je bio uzrujan i kako je tvrdio da će za osam dana biti opet hapšenja. Podseća ga da je i ranije napadao pred njime đenerala g. Damjanovića, što dozvoljava da ga vojnici zovu „drugi Čiča” i da mu je on – Spasić – iznosio sadržaj govora đenerala Damjanovića u kome se je od toga naziva ograćivao. Kostić i to odbija i tvrdi da to nije govorio.

Kostić iznosi da je Spasić brz u diskusiji i da mu je on tu primedbu već jedared stavio, što Spasić ne odbija. Na pitanje pretsedavajućeg, đenerala Živanovića, oba i Kostić i Spasić ostaju u potpunosti pri svojim izjavama. Đeneral Živanović naređuje im da napuste sednicu i obojica se udaljuju.

Major Laković kaže da slabo poznaje obojicu, ali iz celog toka da se vidi da je moralo nešto biti. Major Stanković iznosi da je vrlo verovatno da Spasić iznosi istinu, kada se dovede u vezu ceo niz događaja i vreme kada je ova izjava Kostića pala.

Na sednicu dolazi i đeneral Damjanović.

Đeneral Živanović objašnjava da i on nalazi da je postojala mogućnost da se u vezi sa hapšenjem, koje je policija u oči toga dana izvršila, prokomentariše taj događaj. On poznaje prof. Kostića sa sednica Kulturno-prosvetnog saveta kao čoveka koji voli uvek da drugima objašnjava i da sve objasni. Veruje da je i u ovome slučaju opet hteo da objasni događaje, pa je to učinio konfuzno.

Major Kapetanović kaže da i on poznaje prof. Kostića sa sednica KPS i da ga zna kao čoveka vrlo sklonog činjenju ispada. Smatra da je nešto moralo biti. Postupak Spasićev nalazi da je častan i da mu se ništa ne može prebaciti. Đeneral Živanović postavlja pitanje da li prof. Kostić predstavlja ovde u logoru neku merodavnu ličnost na koju se neko osvrće ili koja nekog vodi i odgovara sam na to pitanje sa: – Ne. Pitanje je da li đeneral Damjanović želi da se ova stvar tera do kraja, ili pak treba raditi na smirenju.

Đeneral Damjanović ističe da je već na ranijoj sednici izneo da ga lično ova stvar ne interesuje, već da ju je izneo pred sednicu samo kao jednu pojavu koja među ostalim preti da se upropasti rad od jedne ipo godine njega i komandanata. Zahteva da se momentalno prekine diskusija po ovom pitanju, da se pređe na narednu tačku posle koje će se vratiti na prvu tačku dnevnog reda.

2. Pismo g. Jaše Ljotića upućeno đeneralu g. Damjanoviću. Sutradan po događaju, o kome je bila reč, đeneral g. Damjanović dobio je pismo od g. Jaše Ljotića. Kako je ovo pismo dobilo širi publicitet, ne njegovom, već Ljotićevom krivnjom, smatra da mu je time dato pravo da ga upotrebi, ali ne kao g. Ljotić koji ga je dao na čitanje jednom licu koje uopšte ne pripada logoru, već na taj način što će ga saopštiti komandantima, kao vojničkim predstavnicima logora, pa da oni o njemu, kao i o slučaju prof. Kostića, promisle.

Đeneral Damjanović čita pismo g. Ljotića i po pročitanju produžava da izlaže da je po prijemu ovog pisma imao nameru da ga dostavi komandantu Šumadijske divizije i da ga pita da li mu je ono poznato i da li se on s njime slaže. Kako su mećutim tada duhovi bili vrlo uznemireni, ostavio je to za danas, da učini pred komandantima, koji su isključivo vojna lica, kao i da bi se utvrdilo u kojoj funkciji piše ovo pismo g. Ljotić. Nudi, ako treba, da se pismo umnoži i da svima komandantima na razmišljanje. Citira pasus iz pisma koji govori o žicama i tvrdi za njega da je „ordinarna laž”. Ističe da Englezi ovaj logor smatraju kao četnički logor, da je takav natpis na ulazu u logor, na bolnici i da se svi vojnici tretiraju kao četnici. Sumnja da vojnici Šumadijske divizije imaju želju i nameru da idu u SS logor, a ako je to slučaj, traži da mu se to saopšti. Navodi da je on uvek izjavljivao da želi da SS logor bude što dalje od nas sviju, ali da nikoga nije ni silom držao u ovoj sredini. Želju g. Ljotića da ide u SS logor ne može da shvati kao opštu želju pripadnika Šumadijske divizije.

Đeneral Živanović konstatuje da je vrlo interesantna pojava da se g. Ljotić koji se nije ni potpisao kao major, već samo kao Jaša Ljotić, dakle kao graćansko lice, obraća ovim pismom u ime Šumadijske divizije. Pukovnik Stranjaković moli da se pismo umnoži i da komandantima kako bi se mogli detaljnije upoznati sa njegovom sadržinom. Đeneral Damjanović ponavlja da mu je publikacijom pisma od strane Ljotića dato pravo da ga iskori- sti. Prema tome umnožiće ovo pismo i dati komandantima; ističe da je tekst doslovno pročitao komandantima kao i to, da primajući k znanju ovo pismo, nije mogao i ne može da veruje da oficiri i vojnici Šumadijske divizije govore kroz usta g. Ljotića.

Uzima reč pukovnik Božanović da bi odgovorio na postavljena mu pitanja da li je znao za ovo pismo i da li se s njime slaže. On kaže da je znao za pismo ali da mu sadržaj nije bio poznat, jer u momentu kada je za njega saznao bila je svega prva strana gotova. Docnije je čuo da je pismo završeno i poslato a njemu je objašnjeno da je ono dobronamerno i napisano u cilju stišavanja logorske psihoze. U reč upada đeneral Damjanović koji konstatuje da među ljudima, nevojnicima, u Šumadijskoj diviziji nije imao bližeg od Jaše Ljotića, koga poznaje kao dobronamernog, pa je baš stoga čitajući pismo i stavljajući svoje komentare na kraju pisma stavio: da ga nije pisao Ljotić.

Pukovnik Božanović izlaže dalje da mu je docnije Ljotić rekao da u pismu ima i neprijatnih stvari po đenerala Damjanovića, sa čime se on nije složio i odmah izneo Ljotiću da takva pisma po njegovom mišljenju neće doprineti stišavanju nastalih prilika u logoru. Povodom pitanja u kojoj je funkciji Ljotić ovo pismo napisao Božanović iznosi da je Ljotić civilno lice i da nema vojničke funkcije u Šumadijskoj diviziji, ali da je on vrlo značajan i veliki faktor u duhovnom pogledu za Šumadijsku diviziju bar u onoj meri u kojoj je vojvoda Đujić za Dinarsku diviziju. Đeneral Damjanović upada rečima: – Pardon, Đujić je komandant Dinarske divizije, a komandant Šumadiske divizije ste Vi a ne g. Ljotić. Nemojte praviti ovde sofizme!

Pukovnik Božanović iznosi da je Jaša Ljotić faktor u Šumadijskoj diviziji kao naslednik počivšeg Dimitrija Ljotića. On dalje kaže da je moral i duh u Šumadijskoj diviziji zasnovan na ideologiji pokreta ZBOR. Kad se zagleda u dubinu ovog pokreta, a kad se eliminišu političke metode, on prestavlja najidealniju stvar. Jaša je postao naslednik voće pokreta kao njegov brat. Po svome životu, shvatanju, po ljubavi prema bližnjem Jaša predstavlja izuzetak meću ljudima; drug mu je iz malena, sretao je u životu i druge ljude plemenite ali ne kao njega. Đeneral Damjanović upada da je stoga i napisao na kraju pisma da ga nije pisao Ljotić, i da nema potrebe da ga Božanović hvali. Božanović odgovara da to čini zbog ostalih komandanata, da je Ljotića potpuno upoznao tek ovde u logoru, da je on najplemenitiji čovek koji ništa ne traži a sve drugima daje. Dalje iznosi da je Jaša naslednik voće pokreta, a Šumadijska divizija, mada vojnička jedinica, ima svoju ideologiju koja ju održava, jer da je ta ideologija drugojačija postala bi rulja koja bi se već odavno bila rasturila. Iznosi interpretaciju zboraškog morala kao visoko-nacionalnoga koji stvara bezkompromisne borce za Kralja i Otadžbinu. Tvrdi da se mećutim u diviziji o Zboraštvu kao političkom pokretu ne govori. Đeneral Damjanović upada: – Vi ne znate, javno se ne govori!

Pukovnik Božanović odgovara da će objasniti kako se govori. Ljudstvu se iznosi da je ideologija i opredeljenje pravilno i da je put dobro izabrat; da činjenice pokazuju da je stav Šumadijske divizije, kao čisto antikomunistički stav, bio oduvek i ostaje pravilan, kako pod okupacijom u zemlji tako i ovde u emigraciji. Dalje, da će o pravilnosti stava u zemlji reći svoj sud istorija. Đeneral Damjanović skreće pažnju pukovniku Božanoviću da o zemlji ne govori, jer u njoj nije bio i ne zna prilike.

Pukovnik Božanović iznosi da se u logoru pripadnici Šumadijske divizije vrlo često napadaju zbog kolaboracije, da je svakidašnja pojava da se pripadnicima Šumadijske divizije psuje majka, počivši Ljotić. Ovo izaziva reakciju i samo u tom pogledu oseća se taj pokret koji teži da očuva ideologiju i moral. Tvrdi dalje da se javno pokret mnogo ne manifestuje, a u koliko se pak to događa, da je to psihološki momenat zbog odbrane od napada, a u uverenju, koje se ne može izbaciti iz mozgova i duhova onih koji su time najviše tangirani.

Đeneral Damjanović postavlja pitanje: – Koji su to oni ? Božanović odgovara: – Šumadijska divizija”. Damjanović: – Vi ste njen komandant, te onda ne govorite oni, već kažite mi ! Božanović odgovara da ne može kazati „mi”, jer je on od skora u ovoj diviziji i produžava dalje, da je Šumadijska divizija zadojena duhom počivšeg Dimitrija Ljotića, čiji je naslednik pretstavnik ]aša Ljotić, te prema tome da on smatra da je Jaša Ljotić faktor za Šumadijsku diviziju.

Đeneral Damjanović postavlja Božanoviću pitanje: – Može li Vas mimoići ? Božanović: – Ne može. Bar sa formalne strane.

Razvija se diskusija o tome da li su svi pripadnici Šumadijske divizije istovremeno i pripadnici pokreta „Zbor”. Major Laković iznosi da ima znatan deo takozvanih „prisilno mobilisanih”, koji su u zemlji bili stavljeni pred izbor ili da idu na vešala ili da stupe u Srpski dobrovoljački korpus, iz koga je postala Šumadijska divizija. Pukovnik Božanović priznaje da ima i takvih, ali tvrdi da su i ti dugim boravkom u jedinici zadojeni duhom kojim jedinica diše, a to nije zboraški, već nacionalni duh, čiji su put i linija ispravni. Božanović iznosi dalje da o tome da li ga je major Jaša Ljotić mogao da mimoiđe postoje dva gledišta. Đeneral Damjanović upada: – On ne piše kao major, već samo kao Jaša Ljotić. Božanović ne odgovara na ovo, već produžava da ga Ljotić sa formalne strane nije mogao da obiće, ali kada se zagleda sa druge strane u pismu ima i pretnje, ali bez posledica, zbog kojih ga je kao vojnika morao da obiđe. Damjanović postavlja pitanje: – Da li je sve ovo što piše, istina? Božanović: – Mnoge stvari ne znam! Damjanović: – Kad sam malo pre rekao za onaj stav da je ordinarna laž, smatram da mi Vi treba da verujete. Božanović: – Možda je neko iz okoline pojedine stvari Ljotiću netačno prestavio. Damjanović: – Onda to nije trebalo upućivati meni.

Božanović dalje izlaže da ga je Ljotić kao političar mogao da obiđe, jer u tome slučaju piše u ime ideologije i divizije čijeg je tvorca on naslednik. Produžava dalje da je suština isuviše fina, te ako se posmatra vojničkim očima onda se mora osuditi, ali da ovde u logoru jedinice nemaju čisto vojničko obeležje. Sve jedinice koje su došle iz zemlje nose svoje lokalno obeležje. Ponova pominje vojvodu Đujića koji je jednovremeno i vojnički i ideološko-duhovni voća svoje divizije. Potom prelazi na izlaganje odnosa u SDK. i navodi da je đeneral Mušicki bio nominalni komandant Korpusa, a Ljotić vođa pokreta; vojničke operacije izvodio je Tatalović a Mušicki je bio defakto samo posrednik između Ljotića i Tatalovića! Navodi dalje da to dvojstvo postoji u diviziji, mada ne više u toj meri. Duh i vojničko vođstvo oličeno je u njemu i komandantima, a čisto duhovno, ukoliko se komandanti ne bi složili, u Ljotiću. Kao naslednik pokreta i duhovni vođa imao je pravo da piše. Sa formalne strane, nije imao pravo. Nije znao sadržinu, kada je za nju saznao bolelo ga je. Ako ovo pismo vodi saniranju prilika on se s njime slaže, a ako vodi produbljavanju jaza ne slaže se!

Produžava dalje da se pismo može gledati vojničkim očima i njihovim očima. Posmatrano vojničkim očima neumesno je, dok je obrnut slučaj kad se posmatra njihovim očima. Iznosi psihološko stanje koje je zavladalo kao i uzbuđenje, kad se je čulo za onaj spisak koji sadrži dvadesetak najuglednijih pripadnika Šumadijske divizije. Neko od prisutnih upada da ih je na prošloj sednici bilo četrnaest, a da je sada broj porastao na dvadeset. Božanović produžava da sastanak između Damjanovića i Ljotića posle posete Damjanovića kod Engleza nije doneo umirenje, već potencirao uzbućenje. On veruje da je ćeneral Damjanovip najdobronamernije i obzirom na iskustvo sa Mušickim predložio da se ugrožena lica sklone i da se odmah o tome podnese izveštaj Englezima, kako bi se uopšte izbeglo njihovo traženje ovih lica. Kako je to mećutim bilo neposredno pred glasanje a po saopštenju da oni koji ne glasaju neće više uživati englesku zaštitu, već da će postati beskućnici izloženi svačijim proganjanjima, to je ovo moglo da kod njih izazove utisak da je želja penerala Damjanovića da ih na ovakav način iz logora udalji i onemogući.

Božanović dalje kaže da se ovim pismom lično pogaća đeneral Damjanović da se na njega direktno cilja, a što sve može da bude posledica neobaveštenosti ili rđave obaveštenosti, te da bi đeneral Damjanović mogao mnoge delove pisma da demantuje a mnoge delove da objasni. Božanović nalazi da se ovde postavlja problem u odnosu na Šumadijsku diviziju s jedne strane i opštu zajednicu s druge strane, te da treba težiti da se sa Šumadijske divizije otkloni tvrdnja da ona remeti red i mir u logoru. Đeneral Damjanović postavlja pitanje ko je to kazao i tvrdi da se time Šumadijska divizija sama stavlja u suprotan tabor. Ističe pasus u kome Ljotić govori o tome da će biti prinuđen da se obrate Englezima. Božanović odgovara da su to fraze, da to može Ljotić,ali da komandant Šumadijske divizije neće, dodajući da bi Ljotić mogao učiniti samo u ulozi političkog i duhovnog voće.

Đeneral Damjanović upućuje Božanoviću ponova pitanje da li se on kao komandant divizije i vojnik slaže sa ovim pismom. Božanović odgovara da kao komandant divizije ne može da primi to pismo kao ispravno, ali kao čovek koji je upoznao ljude iz Šumadijske divizije, može da razume pobude zbog kojih je pismo napisano, a koje su sigurno najplemenitije. On smatra da ovo pismo može da posluži kao baza za jednu širu konferenciju, na kojoj bi se sve nesuglasice izgladile. Produžava da je već na prošloj konferenciji predlagao dve stvari i to: da komandant češće obilazi Šumadijsku diviziju i da se sve nesuglasice na jednoj široj konferenciji rasprave. Šumadijska divizija po njegovom dubokom uverenju može da uzima puno poverenje. Svaki vojnički zadatak ona će bez pogovora izvršiti. Svaki pripadnik Šumadijske divizije kao izgraćen antikomunistički borac zaslužuje da bude zaštićen. Đeneral Damjanović postavlja pitanje da li je svaki ideološki izgraćen; Božanović priznaje da je Šumadiska divizija bila gostoprimljiva i da je primala ljudstvo sa strane, među kojim može biti i negativnih elemenata, ali da takvih nema više od 1% ili možda čak i jedan na hiljadu.

Božanović ponova insistira da bi trebalo održati jednu konferenciju na kojoj bi se raspravilo sve ono što je u pismu pokrenuto. Đeneral Damjanović odgovara da je već i na prošloj sednici usvojio predpog o konferenciji, da ga i sada usvaja sa tom ogradom da na njoj budu prisutni i svi komandanti, pošto ne želi da na samo razgovara sa gospodom iz Šumadijske divizije. Božanović tvrdi, ako on bude prisutan toj sednici, da je to dovoljno i da ne može docnije biti vrdanja!

Razvija se diskusija u kojoj pukovnik Božanović iznosi da bi posle ovakve konferencije bilo omogućeno da se preseče svako dalje pletenje neodgovornih lica u pitanja koja ih se ne tiču. Dalje iznosi da često puta pojedina lica prenose i serviraju zlonamerno ubačene stvari i time nesvesno vrše Titov posao. Iz toga se rađa psihoza mećusobnog nepoverenja kao što je ova sada. U osnovi ove sadanje psihoze leži neprimanje Ravnogorstva. Kaže da se vraćamo na 1941. godinu raznih platformi. U daljoj diskusiji Božanović pada u kontradikciju sa ranije rečenim o duhu i moralu Šumadijske divizije, na šta mu đeneral Damjanović skreće pažnju, a pukovnik Živković poziva Božanovića na razgovor u četiri oka. Božanović govori o tradiciji i o potrebi tradicije našta mu đeneral Damjanović iznosi da su protivno tradiciji gospoda iz Šumadijske divizije uređivala „Ravnogorsku Jugoslaviju”, čiji sadržaj nije bio baš ravnogorski. Božanović pokušava da dokaže da je ime suština, šta izaziva veselost prisutnih. Božanović dalje iznosi da je u zarobljeništvu bio osumnjičen da je komunista, kada je kao prvi prišao Draži i njegovom pokretu, a sada, kada komanduje Šumadijskom divizijom, nabacuje mu se da je zboraš i to veći od svih zboraša. Upada major Laković sa uzvikom: – I jesi! Pukovnik Živković ustaje i kaže Božanoviću u oči : – More, nisi ti ni zboraš ni Ravnogorac, već ti dođi sutra kod mene da se razgovaramo onako, kako smo se razgovarali prvih petnaest dana kada si došao u ovaj logor. Božanović odgovara: – Doći ću. Potom ponovo insistira da mu se da punomoćje da on izradi platformu za dalji rad, jer smatra da će đeneral Damjanović naći u Šumadijskoj diviziji najsigurniji oslonac. Damjanović upada: – Zar u jedinici koju „organski mrzim?” Božanović odgovara da je to zabluda duhovnoga šefa.Pukovnik Živković upada da je taj gospodin bio vojnik i zna šta je „na desno ravnajs”. Božanović odgovara da je bio vojnik ali daje bio avijatičar, a da je poznato kakva je bila disciplina kod avijatičara i da su oni „anarhiste”. Živković dobacuje: – Znači prevrtač! Đeneral Damjanović kaže da je i on avijatičar, našto Božanović odgovara da je on služio dugo u rodu vojske, pa onda postao avijatičar, dok je Ljotić to od prvih dana svoje vojničke karijere.

Đeneral Damjanović ponavlja da usvaja predlog o konferenciji, ali da ne želi na samo ništa da razgovara. Božanović dobacuje: – Kad sam ja prisutan onda niste na samo. Đeneral Damjanović želi da pređe ponova na prvu tačku koja se odnosi na profesora Kostića, međutim ustaje major Cvjetičanin koji najenergičnije demantuje Ljotićevu tvrdnju u pismu, da bez Šumadijske divizije ne bi mogao doći u Istru ni vojvoda Đujić i da bez Šumadijske divizije ne bi danas postojala ni Jugoslovenska vojska van Otadžbine u Italiji. Cvjetičanin tvrdi dalje da se Dinarska divizija sama svojim oružjem probila u Istru, a na upadicu pukovnika Božanovića da joj je Šumadijska divizija obezbedila odstupanje preko Soče, poriče i to i kaže, da se Dinarska divizija svojim oružjem probila. Ustaje major Kapetanović koji takođe najkategoričkije pobija ovu Ljotićevu tvrdnju i kaže da se Dinarska divizija onako, kako je bila naoružana, mogla sama probiti čak i do Alpi.

Đeneral Damjanović zahteva da se pređe ponova na prvu tačku dnevnoga reda. Major Laković iznosi da kada se dovede u vezu događaj sa profesorom Kostićem sa Ljotićevim pismom da se stiče utisak da je narednik-đak Spasić izneo čistu istinu. Đeneral Parac kaže da se može smatrati utvrđenim da je profesor Kostić sve ono rekao i to sa planom. Pukovnik Božanović pokušava da brani profesora Kostića. Priznaje da i on lično ima utisak da je profesor Kostić rekao one reči, ali da ga ne treba tako teško osuditi, pošto nema svedoka te je nemoguće i dokazati da je kriv. Pored toga ne treba izgubiti iz vida da iza profesora Kostića nije niko stajao i da njegovo pričanje nije s ničije strane organizovano. Major Laković dobacuje: – Organizovano je! Đeneral Parac: – Tu je nešto drugo po sredi. Božanović tvrdi da profesor Kostić nema nikakve veze sa Šumadijskom divizijom, da nema nikog ni sa sobom, ni pred sobom, ni iza sebe, te da njegovim pričanjima ne treba pridavati važnosti.

Đeneral Damjanović želi da zaključi i iznosi da je naročito interesantna tvrdnja g. Ljotića da je njegova zasluga što između Damjanovića i vojvoda danas ne postoji otvoreno ratno stanje. Za ratno stanje potrebne su dve strane. On međutim nije nikada obrazovao jednu od tih strana, jer niti je kada govorio, ni mislio, ni interesovao se šta vojvode rade sad van logora. Međutim, vrlo je karakteristično da je još pre ovog pisma dobio poruku da će se sledeći broj „Srpskih novina” pozabaviti njegovom ličnošću. Božanović kaže da bi trebalo preduzeti mere da se vojvode urazume. Major Kapetanović tvrdi da bi se moglo nešto u tom smislu učiniti, da nije izvesnih ličnosti iz Šumadijske divizije koje imaju uticaja i to negativnog na vojvode. Božanović kaže da će on ići kod vojvode. Kapetanović dobacuje da to ne vredi, pošto ima drugih uticajnijih. Đeneral Damjanović iznosi da je interesantan razlog koji navodi Ljotić, zbog čega će prestati da utiče na vojvode, a to je stoga što ga on navodno mrzi. Božanović upada da će on moliti Ljotića da ne prestaje sa svojim uticajem, našto đeneral Damjanović mu dobacuje: – Ja ga ne molim, niti Vas ovlašćujem da ga molite.

U daljoj diskusiji đeneral Damjanović izlaže ponovo Božanoviću da bi kao vojnik trebao da zna da su za ratno stanje potrebne dve strane, a pošto on nije jedna od tih strana, to se ne može ni da smatra u ratnom stanju. Božanović odgovara da je u politici drugojače i da nisu potrebne dve strane. Đeneral Damjanović odgovara da se takvo ratno stanje drugče zove!

Đeneral Živanović čudi se na osnovu čega se g. Ljotić pojavljuje kao posrednik kod vojvoda. Kapetanović iznosi da se on lično u više mahova obraćao i molio g. Ljotića da posreduje kod vojvode Đujića koji je, kao što je opšte poznato, nagao, vrlo impulsivan i lako podleže tuđem uticaju. Došavši u vezu sa vojvodom Jevđevićem, Đujić je pao u potpunosti pod njegov uticaj, što predstavlja pravu nesreću, jer kad matica ponese Đujića, s njim je nemoguće raditi. Znajući da je Đujić u prijateljskim odnosima sa g. Ljotićem i da drži do njegovog mišljenja, Kapetanović se obraćao u više mahova po prijemu raznih nemogućih naređenja i zahteva, da interveniše kod Đujića, da odustane od tih svojih traženja.

Đeneral Damjanović ovim završava diskusiju po ovom pitanju i prelazi se na narednu tačku dnevnog reda.

3. Izveštaj o glasanju radnih grupa. Đeneral Damjanović konstatuje da komandanti pojedinih jedinica još uvek nisu podneli izveštaje o rezultatu i toku glasanja kod pojedinih radnih grupa i naređuje da se taj posao obavi hitno, kako bi se u istaknutom delu štaba V. K. mogao da sredi celokupan materijal.

4. Odlazak pozorišne grupe za Lamie- Kamp. Đeneral Damjanović saopštava da se pri odlasku pozorišne grupe za Lamie- Kamp, desio kod dela grupe iz Šumadiske divizije slučaj da su poveli 4 člana više nego što je bilo prijavljeno, tako da se je stvar morala zabašurivati lažnim brojanjem pred Englezima. Ističe da za ovo nije potrebe, jer su Englezi dali odobrenje za onoliki broj koliki je bio prijavljen, te nije bilo nikakve potrebe da se služi ovako sitnim palanačkim manirima, kojima se upropaštava cela stvar pred Englezima. Postavlja pitanje ko- mandantu Šumadijske divizije zašto je sa pozorišnom grupom otišla gđa dr. Dragojla Popović i dve bolničarke, bez prethodnog odobrenja i javljanja upravniku bolnice – Englezu dr. Brodiju. Neko upada da je gđa dr Dragojla otišla da čuva devojke iz Šumadijske grupe. Đeneral Damjanović iznosi dalje da mu je engleski kapetan Turner, saopštavajući ovaj slučaj, rekao da je bio rešen da gđu doktor i sestre vrati odmah nazad i da je on intervenisao i molio da to ne čini.

5. Odlazak jedne čete iz Šumadiske divizije samovoljno na more. Đeneral Damjanović iznosi da je jedna kompletna četa iz Šumadijske divizije i to 2. četa 3. puka sa komandirom otišla na duži boravak na more bez da je za to draženo odobrenje od njega i od engleskih vlasti. Pukovnik Božanović iznosi da je ta četa jaka svega 15 ljudi i da je bolje da ide pod komandom, nego da ide pojedinačno, kako je to slučaj kod drugih jedinica. Đeneral Damjanović ne usvaja ovo i kaže da je ovaj slučaj dokaz nediscipline i dezorganizacije. Božanović pokušava da dokaže da je baš obrnut slučaj i da je ovo dokaz i discipline i organizacije, na šta ga đeneral Damjanović nudi da kad tako misli sedne na njegovo mesto i on komanduje, što Božanović sa izvinjenjem odbija. Đeneral Damjanović iznosi dalje kako mu se ova grupa na moru obraćala i tražila od njega da se postara za njenu hranu pošto kamion sa hranom nije stigao. Skreće pažnju komandantima da se ovaka samovolja i nedisciplinovanost ne može i neće trpeti i poziva komandante da ovakve pojave, koje ruše ne samo red i disciplinu, već nas i vrlo rđavo predstavljaju u očima saveznika, spreče.

6. Pisanje lista „La Patria “. Đeneral Damjanović saopštava da je u jednom listu koji izlazi u Firenci, a koji se zove „ La Patria“izašao jedan članak o nama, koji će se dostaviti komandantima u prevodu, u kome se iznosi da nas ima 17.000 da predstavljamo rulju pljačkaša i ubica koja se razmilela po južnoj Italiji i opljačkala i upropastila celu Salernsku oblast. Dovodi ovo u vezu sa ranijim primedbama o krađi voća i povrća i poziva komandante da ovom zlu stanu na put.

Ovim je sednica završena u 21 čas. …