Poštovani g.Pribićeviću 4.mart 1947.

 

 POŠTOVANI GOSPODINE PRIBIĆEVIĆU,

Primio sam Vaša pisma od 14. i 24. prošlog meseca, koja su dosta kontradiktorna u pogledu ličnosti Maklina, povodom čijeg dolaska u Italiju su mi i pisana. Ja Vam zahvaljujem na ovolikoj brizi o nama ovde, ali mi je žao samo što do sada nikako ne nađoste vremena i mogućnosti da dođete i vidite ove ljude; jer u tom slučaju ne biste o njima pisali onako kako mi pisaste u svome pismu od 24. februara. Izgleda mi da Vas je na ovaj način pisanja nagnala psihoza „naših” u Rimu, onih koji sve manje imaju zajedničkog sa Ebolijem i njegovim duhom zajednice, koji se toliko vremena već neguje u smislu ideologije našeg ravnogorskog vođe. A Vi ne nađoste za shodno u svojim pismima, u ovim kako sami velite po nas sudbonosnim časovima, ni da pomenete Dražu, i ako ste mi još u svome pismu od 20. decembra 1946. naglasili: da ste u Italiju došli kao zastupnik Ravnogorskog pokreta u inostranstvu.

Ja pravo da Vam kažem još uvek ne znam šta je sa Komitetom u Rimu i u kojoj mi funkciji sad pišete, pošto ste mi u svojim pismima od 6. i 20. decembra podvukli: da niste predsednik i da to nećete da budete. A predsednik, koga ste mi imenovali, revnosno ćuti! Molio bih Vas za ljubaznost da me obavestite, šta je sa odborom u Rimu, jer i prema obaveštenjima koje imam od g. Vukobratovića a koji verujem da jedino poznaje naše prilike, izgleda da odbor ne radi. Bar rad toga odbora s pozitivne strane ne osećamo mi u Eboliju. Vas bih najlepše molio da primite znanju, i ako je to potrebno saopštite gospodi koje se to tiče: da nikakav rad odbora, ako taj postoji i radi, ne može biti obavezan ni za mene ni za moje ljudstvo bez obaveštenja i sporazuma sa mnom o onome što se želi da radi u naše ime. Ovu ogradu prinuđen sam da dam i zbog rada Jakova Jovovića sa Tim odborom (vidim da on smatra da odbor – komitet u Rimu postoji), o čemu me je Jovović izvestio i tražio da odredim svoga čoveka iz logora da u komitetu u Rimu radi spiskove za iseljavanje u Argentinu! Bio bih Vam vrlo blagodaran ako bih i po ovome pitanju dobio potrebna obaveštenja. Po ovome je pisao 8. februara „Jugoslovenskom nacionalnom komitetu u Rimu” dr Dominiković; kopiju toga pisma dobio sam.

Najzad, molio bih Vas da poradite na tome: da Corso Trieste ipak postane naša kuća, jer je krajnje vreme da prestane sa onim radom u odnosu na Eboli kako je to do sada bilo. Ovo je naročito potrebno da bude ako bi jednoga dana i mi dobili status DP; nikako ne bih želeo da dođe do nekog „razgraničenja” do čega će inače neminovno doći. A verujte mi: to ne bi bilo na našu štetu!

Eboli, 4. mart 1947.

Srdačno Vas poštuje đeneral,