Poslednja vojnička naredba 28. juna 1947.
General Miodrag Damjanović govori u Eboli
Pomoćnika načelnika Štaba Vrhovne Komande Kraljevske Jugoslovenske Vojske,
Vidovdan – 28. juni1947.
JUNACI,
1. maja 1945. imađaste na Soči poslednji okršaj sa Titovim hordama, da bi odmah zatim u Palmanovi pod okriljem Engleza svili svoje nepobeđene bojne zastave i zbog nastale međunarodne situacije odložili svoje svijetlo oružje.
Preko zloglasne Ćezene i Forlija stigli ste u Eboli, gde su bolji životni uslovi omogućili početak priprema za buduđnost.
Mnoge je neprospavane nođi trebalo provesti, mnogo ”gorkih” zalogaja hljeba pojesti, a more reči prosuti:
– Dok se Srbin sa obala Sinjega mora, plavog Dunava, bistre Save, Drine „plemenite međe”, hučnoga Vardara i svih njihovih pritoka uverio: da je jedino Srbin i da samo snažno, složno i ujedinjeno srpstvo mora biti granitna osnova buduđe federativne Kraljevine Jugoslavije;
– Dok su Hrvati i Slovenci uvideli: da im je budućnost samo uz braću Srbe. Male brojem, ali snažne duhom, njihove armije, koje su sa Srbima prošle kroz sva iskušenja posle Soče, dokaz su toga; i
– Dok je od Ebolija stvoreno „ebolisko ravnogorsko gnezdo” – svih nas, koji zbog obesti Titove trenutno moradosmo da napustimo svoja ognjišta.
Teške besane nođi proveli su Tito i njegovi doglavnici zbog Ebolija:
– Jer je Eboli bio Damaklov mač, koji je pretio svakoga momenta da se sruči na njihove glave i osveti svete žrtve ravnogorstva. On je bio jedini naš vojnički centar u kome su duh, moral i disciplina bili očuvani na dostojnoj visini; i
– jer je Eboli bio nešto još mnogo više – ravnogorski duhovni centar, koji je kao kula svetilja blagotvorno zračio na celokupnu našu emigraciju. Dve njegove Štamparije – jedna Kraljevska, a druga HZMLJ, jedine koje emigracija ima, utrkivale su se u aktivnosti i s mukom su uspevale da podmire intelektualne potrebe svega onoga što van Otadžbine nacionalno oseđa i misli, ne samo u Italiji, već i daleko preko njenih granica. A eboliske škole, od osnovne „Draže Mihailovića” preko Gimnazije „Kralja Petra II”, Srednje tehničke, Pedagoškog tečaja, Bogoslovije do Teološkog Fakulteta, kao i Kulturne ustanove: Kulturno-prosvetni savet, Narodni i Seljački Univerzitet, pozorišta, bioskopi, muzike, horovi, narodni folklor, Kolo srpskih sestara, Učiteljskog i Profesorsko društvo, radili su punim zamahom i sa zavidnim uspehom. HZMLJ zaslužuje pri tom naročitu pažnju;
– Jer je Eboli bio postao najmilija nada naših u zemlji i najveća i najsigurnija zaloga za budućnost našega naroda.
Postavljajući odmah u početku sebi za cilj: očuvati celinu, svestan sam bio, da ta celina do veka neće biti na okupu! ali je bilo potrebno stvoriti eboliski ravnogorski duh, koji će, kad se zbog viših razloga, celina bude morala da raspe, zračiti nad svakim pojedincem i ideološki ga vezivati za zajednicu koja je nosila tako ponosno ime:
Kraljevska Jugoslovenska Vojska. A koja će svakom pojedincu dati pravo dok je živ, da ponosno i uzdignute glave glasno svakome kaže: „Ja sam bio u Eboliu” – isto onako, kao što i danas svaki sin velike Francuske nacije, koji je bio na Verdenu, s ponosom veli: „Bio sam na Verdenu”.
– I Eboli je, kao nekad Verden, izdržao sve napade, bilo s koje strane da su oni dolazili! A oni nisu bili ni malobrojni, ni beznačajni! I Eboli je ostao pobednik i zatočenik nacionalne misli kraljevskih ravnogoraca. Zato, junaci, kad god budete došli u iskušenje, neka vam putokaz za odluku da Eboli! Pogrešiti tada sigurno nećete! Mislite uvek na zajednicu kojoj pripadate, bez obzira gde se nalazite i čime se bavite, i znajte: da će uvek biti nekoga, ko će se u toj zajednici starati. Svete žrtve miliona ravnogorskih mučenika na čelu s neumrlim Čičom to od nas zahtevaju!
A da je Eboli postao ovo što je, zasluga je ne samo starešina, ne samo svih dobronamernih intelektualaca i mojih saradnika, već i svih vas, junaci, koji ste me u potpunosti shvatili i razumeli, i čuvali i očuvali ovu našu zajednicu do današnjeg dana. svima, svima vama ja odajem svoje puno priznanje, uveren: da ćete me isto tako dobro shvatiti i u svemu onom što vam ovde budem izložio za budućnost.
Trenutna međunarodna situacija ne dozvoljava: da sada s oružjem u ruci pristupimo poslu za koji smo se spremali i da Titu pokažemo gde mu je mesto! a naši zaštitnici – Englezi, ne žele više da nas drže pod ovim i za njih i za nas sramnim režimom! njima je stalo: da nas vide što pre slobodnim i s pravom na posao. Predradnje su već završene – komisija Brigadira Maklina okončava svoj posao. U vezi s time, nije daleko ni dan: kada ćete izaći iz žica i kada ćete, s ponova vraćenim dostojanstvom slobodnog čoveka, svoj status SEP(predato neprijateljsko osoblje) promeniti u DP-Desplaced persons(raseljene osobe) i dobiti i odgovarajuće zaposlenje. Naslanjaćete se, po želji, uvek na međunarodnu organizaciju, koja će u buduće preuzeti na sebe staranje i o vama i o vašim porodicama ovde. Za nas Kraljevske Ravnogorske vojnike – težak je samo preduslov za taj prelaz a on je – prestanak dosadanje naše vojničke organizacije. Svesnim Ebolijancima ni to neće biti teško. Znaju oni da je to samo privremeno! A znaće i svojim držanjem da olakšaju rad svojim zaštitnicima.
Oprobanim i prekaljenim borcima đenerala Draže Mihailovića nije potrebno govoriti: kako da se u buduće drže prema Titovim izmećarima. Svoje raspoloženje prema njima jasno ste izrazili na glasanju 27. jula 1946. u Eboliu; pokazali ste ga celom svetu 25. januara 1947. u Neapulju; a upozorili na to i naše zaštitnike 20. juna 1947. u Grosenbrodu: mi smo dva sveta! Dok Kraljevski steg ne zameni crvenu petokraku na Dedinju, nema za nas mesta u Otadžbini!
Sudbina je htela, valjda, da budete oslobođeni i upućeni na posao u Otadžbini onoga, koji je 6. aprila 1941. sahranio zlosrećnu Jugoslaviju. Ne zaboravite nikad: da je Hitler odmah zatim 10. aprila 1941. stvorio ustašu, da bi mu ubrzo dodao i partizana, kako bi zatim svi zajedno potocima lili plemenitu krv Srbinovu! Hitler je još tada stvorio preduslov Titovog dolaska na vlast! Ali Srbin se nikad nije svetio golorukom neprijatelju! To ne smete činiti ni vi sad. Samo, vaš stav i vaše celokupno držanje moraju biti takvi, da svakom bivšem Hitlerovom vojniku stave do znanja: da je on glavni krivac i provokator naše teške narodne nesreće!
Otići ćete prethodno u DP. logore, u kojima treba da se pripremite za posao:
– Srešćete i usput, i u logorima, i na poslu, našu braću i po krvi, i po patnjama i po shvatanjima – bivše zarobljenike. Ne zaboravite nikada: da su ti ljudi preko šest godina već u tuđini, živeći pod najtežim ropskim uslovima; da su i oni po shvatanjima svojim Ravnogorci, ali da nisu imali sreće, da to i na delu- u šumi – pokažu. Pomozite im kad god možete, ali svakoga od njih zapojte našim ravnogorskim eboliskim duhom. Stvarajte sa njima što čvršće zajednice, na koje će se jednoga dana moći računati, kao na vas same! Jačajte svuda kulturne veze i razvijajte duhovni život do maksimuma, korisna inicijativa u ovom pogledu svakoga od vas dobro je došla! Svaki budući naš logor mora biti minijaturni Eboli a svi logori što čvršće međusobno povezani, zajednički napori moraju dati i ploda! To od vas s pravom traže ne samo Kralj i Otadžbina, već i milioni žrtava pali za iste ideale kao što su vaši! Ugušujte u sebi i oko sebe bolesne lične ambicije i svu svoju aktivnost uputite opštem dobru.
– Srešćete se i sarađivati sigurno svuda i s dosadašnjim našim zaštitnicima – Englezima. Svojim držanjem i radom dokažite im, da su imali za koga da se zauzimaju i da to umete da cenite! Ali čuvajte svoje dostojanstvo! Svuda i na svakom mestu pokažite da ste Ravnogorci! uzdignute glave i gorda čela čekajte čas, kada će vas ponovo pozvati pod zastavu naš Vrhovni Komandant, spremni uvek, kao i do sada, da za dobro svoga Kralja i svete Otadžbine i život svoj date.
Neka živi njegovo veličanstvo kralj Petar! Neka je slava đeneralu Draži Mihailoviću. Neka i u buduće naša deviza bude „S Verom u Boga za Kralja i Otadžbinu”, a naš zavet: „sloboda ili smrt”.
Junaci!
Pred odlazak iz Ebolija general Damjanovic daje poslednja upustva
Pošto silom prilika prestajete sada biti vojnička organizacija, to vam ovu naredbu upućujem poslednji put kao vaš vojnički starešina, naređujući vam, kao i u svojoj prvoj posle soče: „izdržati”.
I u novoj svojoj ulozi nastaviću sa izvršavanjem zaveta datog Čiči. Sa ostalim nadležnim posvetiću se sav brizi o vama i vašim porodicama. I svaki od vas, ko god to bude želeo, i ma gde bude bio, naći će uvek u meni starešinu, koji će mu prema potrebi, a u granicama svojih mogućnosti, biti i zaštitnik, i brat, i roditelj i prijatelj! A sve do odsudnoga časa, koji Božjom pomoću treba da nas zatekne spremne!.
Živeli, na mnogaja ljeta!
