O vladi Tito-Šubašić i Centralnom nacionalnom komitetu – ukratko u isečcima

 

Tito-Šubašić

Đeneral Draža je još pre proglasa Centralnog nacionalnog komiteta,odmah po obrazovanju Šubašićeve Vlade,uputio bio 11.jula 1944. godine telegram svojim komandantima na terenu,u kojem je rečeno:   Povodom obrazovanja Šubašićeve Vlade,Centralni nacionalni komitet rešiće na svojoj sednici kroz koji dan kakav će stav zauzeti. Dok Centralni nacionalni komitet ne bude doneo svoje odluke, saopštite trupama i narodu sledeće: 1. Sastav Šubašićeve Vlade nije ništa drugo nego izraz nužde britanske politike, 2. Da vojska ostaje verna Kralju, demokratiji i nacionalnim idejama, bez obzira na to šta se u inostranstvu radi. 3. Mi smo još i dalje nepomirljivi neprijatelji komunizma. 4. Da će Centralni nacionalni komitet zauzeti stav sa političkog gledišta prema Šubašićevoj Vladi, i da će taj stav biti objavljen širom zemlje i dostavljen inostranstvu. 5. Da naše veze sa Kraljem nisu prekinute, zbog dolaska Šubašića na vlast, i 6. Naše veze sa Saveznicima ostaju i dalje nepromenjene. Draža je isto tako u to vreme tražio i od odbora stručnjaka,koji mu se dostavio 13.jula svoj pogled, u kome se između ostalog kaže:   Izgleda nam da je glavni cilj i smisao obrazovanja Vlade dr Šubašića u tome, da se preko Titovog pokreta stvori legitimacija za prestavnike Hrvata, da uzmu u svoje ruke vođstvo jugoslovenske državne politike. Na drugom mestu, pitanje je dali će i Sovjetska Rusija, kojoj njena komunistička orijentacija nije nikada smetala da realno posmatra političku situaciju, biti zadovoljna ovom metamorfozom Titovog pokreta u odbojnu dasku, za spasavanje i hegemoniju katoličkog Hrvatstva u Jugoslaviji. Prema telegramu koji je đeneral Draža bio poslao 11.jula 1944.godine Jovanu Đonoviću,članovi proširenog centralnog nacionalnog komiteta su bili sledeći:   Predsednik Mihailo Kudundžić, raniji predsednik Narodne Skupštine, potpredsednici: dr.Rista Jeremić, dr.Vladimir Bjelajčić, dr. Milutin Košpa, Adam Pribićević i Mustafa Mulajlić, članovi komiteta su: Stevan Moljević, inž.Vasa Ristić, Dragiša Vasić, Branislav Ivković, Aca Aksentijević, Sredoje Brkić, Đuro Vilović, Mileta Prodanović, Aleksandar Popović, Gligorije Vučković, Aca Pavlović, Nikola Raspopović , Milisav Tajsić, inž.Milivije Smiljanić, Aleksa Novaković g dr. Dragan Dimić i inž.Vladimir Predavec. Đeneral Draža je iz emigracije postavio u Centralni nacionalni komitet dr. Živka Topalovića, Jovana Đonovića, dr.Mladena Žujovića i Konstantina Fotića. Bili su predloženi još Božidar Purić i Miha Krek,ali razvoj događaja sprečio je njihov izbor. Članovi komiteta Adam Pribićević, Ivan Kovač i Vladimir Bjelajčić, bili su savezničkim avionima prebačeni u Italiju 10.avgusta i pridružili su se dr.Živku Topaloviću. O radu Centralnog nacionalnog komiteta đeneral Draža je 6.jula dostavio Jovanu Đonoviću telegramom sledeće:   Juče je Centralni nacionalni komitet imao plenarnu sednicu. Bilo je oko 50 članova ilegalnih uz Vrhovnu komandu. Pored toga svaka pokrajina imaće svoju sekciju Centralnog nacionalnog komiteta i vodiće odsada sva politička pitanja, pored ostalih poslova, kao savetodavno telo Vrhovne komande. Za predsednika je izabran Mihailo Kujundžić bivši ministar i predsednik Narodne Skupštine. Pored Centralnog nacionalnog komiteta obrazovan je odbor stručnjaka, koji će studirati sva pitanja za račun Centralnog nacionalnog komiteta .Odbor stručnjaka sačinjavaju najsposobniji ljudi u zemlji.Već imamo mladih i agilnih profesora univerziteta. Sa ovakim CNK mi smo sposobni da dočekamo i pariramo svaku situaciju i svaku kombinaciju Šubašića i Tita. U CNK su zastupljene sve političke partije i sve nacionalne organizacije kao Sokoli, Narodna Odbrana i tkd. O samom sporazumu Šubašića i Tita đeneral Draža je izneo sledeće:   Za Kralja je ovaj sporazum sa Šubašić-Titom nezgodan. Narod je verovao da će On izdržati do kraja, jer je to interes i Njegov i Dinastije. Sa ovim postupkom samo je produbio građanski rat koji i ovako već besni. U komunizmu nema Kralja, i Kralj treba da je svestan toga. Ako imate mogućnosti, utičite na naše političare u Londonu, da oni utiču na Kralja, da izađe iz klopke u koju je pao. Bolje da bude i interniran nego da bude u istom kolu sa komunistima, koji će ga sigurno navesti na zlo. Od interesa je da se zna, da je od dolaska u London Bože Purića vlade, zabranjena upotreba šifrovanih telegrama. Kako je saopšteno diplomatskom koru, to je učinjeno, jer počinju pripreme za ofanzivu na kontinentu. Zato smo po prilici i obično preko kurira Poljaka ili Francuza, mogli slati poruke ili telegrame za London. Veze sa Dražom imale su sledeće linije: maja meseca 1944.godine Jovan Đonović u Alžiru, uz pomoć kapetana Nedeljka Plećaša i Vlade Vladisavljevića uspostavili su direktnu vezu. Pre ove uspostavljena je bila direktna veza početkom 1944.godine iz Carigrada zaslugom savetnika Dušana Petkovića-Senegalca . Docnije će septembra 1944.godine kapetanu Ciganoviću je uspelo da preko radio stanice u Fođi na aerodromu, uspostavi takođe direktnu radio vezu sa Dražom, uz pomoć poljskog kapetana Mitka, a koju je zatim koristio i kapetan Zvonko Zučković. U danima od 20.do 23.dula 1944.godine održano je u selu Rošcima kod čačka zasedanje Centralnog nacionalnog komiteta na kojem je đeneral Draža podneo izveštaj o situaciji i posle iscrpne diskusije je donešen proglas, kojim je obeležen stav CNK prema Vladi Šubašića, od čijih svih akata se CNK ograđuje, i da ta Vlada ne može da odgovori zadatku koji je postavljen, i nakon detaljne analize proglas na kraju kaže: Imajući u vidu sve ove činjenice, Centralni nacionalni komitet kao prestavnik i tumač volje i raspoloželja srpskog i slovenačkog naroda i jednog dela Hrvata, vodeći računa o interesima Kraljevine Jugoslavije, smatra, da Vlada dr.Ivana Šubašića ne može da odgovara zadatku, koji joj je postavljen, da se ostvari jelinstven demokratski front borbeni u Jugoslaviji. Naprotiv ova i ovakva Vlada može samo da pojača i produbi razdor u zemlji, a ovo sigurno nije moglo biti namera Krune, niti je to u interesu naših Saveznika. Stoga Centralni nacionalni komitet izražavajući volju našeg naroda, da zajedno sa svojim Saveznicima nastavi borbu do krajnje pobede i oslobođenja Jugoslovenske teritorije od neprijatelja, potvrđujući svečano svoju privrženost NJ.V.Kralju Petru II i narodnoj dinastiji Karađorđevića. Ograđujući se od svih akata ove Vlade i zadržava punu slobodu akcije prema njoj, kao i slobodu preduzimanja mera potrebnih za zaštitu narodnih i državnih interesa, a nada se, da će se naći izlaz iz situacije u koju je Jugoslavija stavljena, obrazovanjem Vlade dr.Ivana Šubašića. Zaključuje da se teskst ove rezolucije dostavi NJ.V.Kralju Jugoslavije, dr.Ivanu Šubašiću, Šefovima svih jugoslovenskih političkih stranaka u inostranstvu; Vladama Sjedinjenih Američkih Država, Sovjetskog Saveza i Velike Britanije, kao i privremenoj Francuskoj vladi. Posle potpisivanja takozvanog”Beogradskog sporazuma” Šubašić je sa Kardeljom odleteo bio 18.novembra 1944.godine za Moskvu, i u London je se vratio tek 19. decembra kada je Vlada prihvatila taj sporazum. Sutra dan Kralj je odbio da primi Šubašića, pošto je bio nezadovoljan sporazumom da predaje Kraljevsku vlast Namesništvu. Početkom januara 1945. godine Kralj je uputio pisma predsedniku Rusveltu i Papi Piju XII tražeći njihovi visoku intervenciju. Prestavnici političkih stranaka imali su u Londonu 9.januara 1945.godine sastanak, sa koga su uputili memorandum vladama: Britanije, SAD i SSSR-a tražeći da se odbije Beogradski sporazum. Kralj je 11.januara održao konferenciju za štampu u Londonu na kojoj je rekao da odbija Beogradski sporazui. Čerčil se isto veče sastaje sa Šubašićem i sutra dan poziva Kralja i u prisustvu Idna i Stivensona vrši presiju da Kralj prihvati sporazum. Sutradan ministar vojni general Borivoje Ristić, koji je nešto ranije ušao u vladu Šubašića, podnosi ostavku, i Kralj traži od Šubašića da podnese ostavku Vlade, što ovaj odbija. Kralj je imao 15.januara 1945. godine sastanak sa prestavnicima političkih stranaka koji mu obećavaju punu podršku. Kralj je zatim pojedinačno primio članove Šubašićevog kabineta tražeći njihove ostavke. Zatim 17.januara 1945. godine Kralj prima Vladimira Velebita kome je dao nov predlog, da se Kraljevska vlast ne prenosi na Namesništvo već na buduću jedinstvenu Vladu. Najzad je Čerčil 18.januara 1945. godine izjavio u Donjem Domu: „Ako kralj Petar ne bude pristao na Sporazum Tito-Šubašić, stvari će se razvijati kao da je on dao svoj pristanak. Moja je iskrena nada da će se maršal Tito pokazati kao spasilac i ujedinitelj zemlje, kao što je on danas nesumnjivi njezin gospodar“… Kralj je 22.januara 1945. godine primio prvo američkog ambasadora Petersona a zatim britanskog Stivensona, a pre toga je uputio pismo Čerčilu obaveštavajući ga da je uskratio poverenje Šubašiću. U međuvremenu Čerčil je bio usvojio predlog da se AVNOJ proširi sa poslanicima koji su bili izabrani 1938. godine, čime u isti ulaze i prestavnici građanskih političkih stranaka. Kralj je zatim primio u audijenciju Šubašića i njihov je spor bio rešen time, što je Šubašić podneo ostavku celog kabineta, i Kralj mu odmah poverio mandat, i potpisao ukaz o prenosu Kraljevske vlasti na Namesništvo. Konferencija na Jalti održana je bila između 4.i 11.februara 1945. godine, koja se naziva i Krimskom konferencijom, i Staljin, Čerčil i Rusvelt su u tačci sedmoj odluka doneli: Postignut je sporazum da se maršalu Titu i dr. Šubašiću preporuči: a/ da sporazum Tito-Šubašić odmah stupi na snagu i da se na osnovu Sporazuma sastavi nova vlada; b/ da nova Vlada čim bude sastavljena izjavi: 1/ da će se Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije/AVNOJ/proširiti uključivanjem poslednje Jugoslovenske Skupštine, članova koji se nisu kompromitovali saradnjom s neprijateljem, i tako formira telo koje bi prestavljalo privremeni parlamenat; 2/ da se zakonodavni akti koje je donelo Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavioe/AVNOJ/ podvrgnu naknadnoj ratifikaciji od strane Ustavotvorne skupštine; Ova odluka dostavljena je i Šubašiću i NKOJ-u, i 14. februara je Šubašićeva vlada napustila London, a 17. februara 1945. godine dato je zvanično saopštenje u kojem je rečeno: Vlada se već nalazi u Beogradu, da u zajednici i punoj saglasnosti sa Nacionalnim komitetom i AVNOJ-em, ubrza postavljanje mesnika i obrazovanje , jedne jedinstvene vlade, čije međunarodno priznanje je osigurano kod svih naših Saveznika i svih Ujedinjenih naroda. Posle dužih peripetija Kralj je 2.marta 1945. godine imenovao za Kraljevske namesnike: dr.Srđana Budisavljevića, dr.Antu Mandića i inž. Dušan Serneca i potpisao ukaz o prenošenju Kraljevske vlasti, a 5.marta 1945.godine oni su položili Kralju zakletvu. Sutra dan 6. marta Kraljevsko namesništvo dalo je mandat za sastav vlade Josipu Brozu-Titu koji je 7.marta 1945.godine sastavio svoju vladu koja je imala sledeći sastav. Predsednik vlade i Ministar narodne odbrane maršal Josip Broz Tito; Potpredsednik vlade dr.Milan Grol; Potpredsednik vlade i ministar za Konstituantu dr.Eduard Kardelj; Ministar inostranih poslova dr.Ivan Šubašić; Ministar bez portfelja dr. Josip Smodlaka; Ministar unutrašnjih poslova Vlado Zečević; Ministar pravosuđa Frane Frol; Ministar prosvete Vladimir Ribnikar; Ministar finansija Sreten Žujović; Ministar bez portfelja dr.Juraj Šutej; Ministar saobraćaja Todor Vujasinović; Ministar industrije Andrija Hebrang; Ministar trgovine i snabdevanja inž. Nikola Petrović; Ministar poljoprivrede dr.Vaso Čubrilović; Ministar šumarstva Sulejman Filipović; Ministar rudarstva Gane Andrejev; Ministar kolonizacije Sreten Vukosavljević; Ministar socijalne politike dr.Anton Kržišnik; Ministar narodnog zdravlja dr.Zlatan Sremec; Ministar pošta, telegrafa i telefona dr. Drago Marušić; Ministar građevina dr. Rade Pribićević; Ministar informacija Sava Kosanović; Ministar Srbije Jaša Prodanović; Ministar Hrvatske dr.Pavle Gregorić; Ministar Slovenije Eduard Kocbek; Ministar Bosne i Hercegovine Rodoljub Čolaković; Ministar Makedonije Risto Džunov; Ministar Crne Gore Milovan Đilas. Centralni nacionalni komitet u tom vremenu je se nalazio u selu Kožuhama, a đeneral Draža sa Štabom u selu Koprivnu. Primivši vest o obrazovanju Vlade u Beogradu CNK je održao 12.marta 1945. godine zasedanje na kojem je donešena rezolucija koja je glasila: Centralni nacionalni komitet Kraljevine Jugoslavije, kao organ Jugoslovenske Demokratske Narodne Zajednice pretresajući situaciju, stvorene u zemlji imenovanjem Kraljevskog Namesništva i obrazovanjem Vlade, kao i proučavajući vladinu deklaraciju konstatuje… Stoga se Centralni Komitet ovim obraća Kraljevskim Namesnicima da, u ovom najtežem i najkritičnijem vremenu naše narodne istorije, svesni svoje velike uloge, ali i svoje istoriske odgovornosti preduzme sve da se odmah prekine građanski rat u zemlji i da se narodnim vojnim snagama pod komandom Draže Mihailovića pruži mogućnost da se: U potpunosti, neometane i nenapadane, upute protiv okupatora, a za što brže oslobođenje zemlje; Da se narodu obezbedi slobodan povratak na napuštena ognjišta u miran život, da se političkom vođstvu Jugoslovenske Demokratske Narodne Zajednice pruži prilika da zaštićeni od terora, slobodno izađe na političku pozornicu i pred narodom iznese svoj program zasnovan na principima istinske slobode i demokratije. Komitet smatra da bi za rešenje ovog pitanja bilo potrebno: 1/ Da se odmah obustave neprijateljstva s jedne i s druge strane dok se pitanje ne reši; 2/ Da Kraljevsko Namesništvo primi, jedno izaslanstvo Komiteta koje bi iznelo svoje zahteve i predloge po tome pitanju. Ovu rezoluciju ima predstavništvo da dostavi Kraljevskom Namesništvu, NJ.V.Kralju i Savezničkim vladama Američke Unije, Britanske Imperije, Sovjetske Unije i Francuske. Centralni nacionalni komitet odredio je bio delegaciju koja je imala da obavesti Dražu o rezultatima zasedanja i rezoluciji i koja je bila sastavljena od: dr.Stevana Moljevića koji je tada bio predsednik, Mustafe Mulalića, koji je bio potpredsednik, Stevana Stankovića, direktora Umetničke akademije u Beogradu, inž. Vase Ristića, Spasoja Blagojevića profesora i Milutina Dragovića ranijeg senatora. Oni su otišli u Koprivnu i podneli mu iscrpan izveštaj. Dražin pogled je bio da se ostaje na Trebavi dok se može,a zatim će krenuti u Srbiju. Četnička aktivnost u Srbiji izazvaće intervenciju zapadnih Saveznika, čime će Ravnogorski pokret biti spašen i sačuvan za politički život. Članovi Centralnog nacionalnog komiteta ostali su uz Dražu, jedino je jedan, Mustafa Mulalić napustio Komitet i zatim bio zaoobljen od partizana. Kao privremeni parlament bio je proširen takozvani AVNOJ sa ukupno 118 poslanika izabranih na izborima od 11.decembra 1938. godine i to: 36 izabranih na izborima a 69 po dogovoru sa političkim strankama na mesto onih izginulih, pomrlih ili kompromitovanih kolaboraciom za vreme rata. Pred zasedanje privremene Skupštine, održao je Tito govor u kome je jasno stavio na znanje, da Komunistička partija ne namerava da sprovede u delo ranije potpisan sporazum. Kralj je na dan 8.avgusta 1945.godine uputio sledeću proklamaciju iz Londona, koja je glasila: “Jučerašnji govor maršala Tita na I Kongresu Jedinstvenog narodno-oslobodilačkog fronta, učvrstio me je u uverenju, da sporazum koji je maršal Tito potpisao lično sa bivšim predsednikom moje vlade dr. Ivanom Šubašićem, sadanja vlada u Jugoslaviji ne namerava da ispuni, a njegove odredbe ostale su mrtvo slovo na hartiji. “Poznato je svima, da sam ja na zahtev Saveznika odobrio sporazum Tito-Šubašić i obrazovanje Namesništva, u cilju da se ujedine sve snage u zemlji protiv okupatora, da se pomogne mome narodu i da se nebi činile nikakve štete našim velikim Saveznicima u njihovoj velikoj borbi protiv zajedničkog neprijatelja. To je učinjeno i da bi se izbegao građanski sukob u zemlji, i uštede dalje nesreće mojim nesretnim sugrađanima. Međutim, građanske prilike u zemlji se nisu normalizovale, što je i sam maršal Tito priznao u svom govoru od 8. avgusta , a stanje u zemlji, koje mi je odvratno, ne mogu da odobrim. “Celoj svetskoj javnosti je poznato, da sam 27.marta 1941.godine, pre no što se Tito pojavio, podigao zastavu slobode u svojoj zemlji i poveo zemlju i svoj narod za slobodu u rat i demokratiju na strani Saveznika. Monarhija se već ranije izjasnila za pravu slobodnu Demokratsku Federativnu Jugoslaviju. “Današnje stanje u Jugoslaviji okarakterisano je diktaturom maršala Tita i njegove vlade. U celoj zemlji se ne može čuti drugi glas no samo jedan — glas maršala Tita. Moje Namesništvo u takvim okolnostima nije bilo u mogućnosti da pravilno vrši svoje ustavne funkcije, a pretpostavljam da ih nije ni vršilo u duhu ovlašćenja i date, zakletve meni i narodu. Jasno je da se i zato sprema i nasilni plebiscit pod terorom jedne Partije. “Na osnovu toga odlučio sam da povučem data ovlašćenja od svoga Namesništva i da sam, lično, uzmem u svoje ruke vršenje svojih ustavnih funkcija i odbranu ustavnih prava svoga naroda.” Na ovo je od strane Titovog režima objašnjenje dao dr. Eduard Kardelj, koji je rekao: Do konačne odluke Ustavotvorne skupštine o formi države, Kraljevski namesnici ostaju jedini nosioci i vršioci Kraljevske vlasti, a do tog vremena kralj Petar II ne može ustavno i punovažno vršiti nikakvu državnu ni Kraljevsku vlast, sem imenovanja novih namesnika, kako to sporazumom od 1.novembra 1944. predviđa, u slučaju smrti ili ostavke već imenovanih namesnika. Dva dana docnije, posle proklamacije kralja Petra II iz Londona, tadanji predsednik Demokratske stranke i potpredsednik vlade dr. Milan Grol rekao je u privremenoj Skupštini po pitanju donošenja takozvanih političkih zakona, koji su bili potrebni za regulisanje izbora za Ustavotvornu skupštinu sledeće: Na ulasku u politički period nove, federativne Jugoslavije postavljaju se sada sama sobom tri pitanja. -Jedno je pitanje o AVNOJ-u odnosno o njegovom proširenju u Narodnu skupštinu, -drugo , je pitanje o zakonima, koje to telo treba da donese, -i treće je pitanje o primeni tih zakona u ovom političkom periodu. Grol je po prvom pitanju o proširenju AVNOJ-a rekao, da se ne radi samo o povećanju broja, već proširenju političke osnove koja bi dovela do garanta slobode razmene misli. Po drugom u pogledu zakona isti trebaju da obezbede slobodu misli za same izbore, a treće u pogledu primene tih zakona, da ista treba da bude u atmosferi spokojstva. To sve troje čine nedeljivu celinu, i tim putem se ide ka Konstituanti.  Zakoni imaju da garantuju slobodu u svim oblicima, slobodu ličnu, slobodu štampe, zbora, udruživanja, partija, kao i garantiju primene tih zakona. Prilikom predloga zakona o štampi, oštru kritiku je dao poslanik Demokratskog bloka dr.Dragić Joksimović, koji je na kraju rekao: Iz svega napred navedenog izlazi jasno i nepobitno, da štampa prema pomenutom zakonskom predlogu nije slobodna, i da ne može biti slobodna, jer je vezana teškim i nepotrebnim ograničenjima, koja sputavaju izvršenje njenog osnovnog zadatka. Na dan 15.avgusta 1945.godine dr.Milan Grol je podneo ostavku kao potpredsednik vlade i ostao je samo narodni poslanik.Manjina u Zakonodavnom odboru podnela je 25.avgusta 1945.godine izveštaj Privremenoj narodnoj skupštini u kojem je stajalo: Zakon o kažnjavanju zločina i prestupa protiv Otadžbine, koji je u poslednjem trenutku dobio naziv Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države, baca senku na sve političke zakone sa kojima se on naporedno donosi. Kao zakon o biračkim spiskovima, proizvoljan u tekstu i ostavljen proizvoljnom tumačenju isključive vlasti, i ovome je zakonu najteža strana, proizvoljna inkriminacija dela. I u njemu se okrivljuje agitacija protiv tekovina Oslobodilačke borbe i protiv narodnih vlasti, što znači, da se inkrimniše i sama diskusija tih malo određenih termina, i svaka agitacija za reforme u opšte. U mnogo pasusa ovaj zakon govori o okupaciji i svojim retroaktivnim dejstvom, ostavlja nad zemljom nespokojno gledanje u budućnost. On daje težak utisak o stanju u zemlji, kao da je u njoj stalna podzemna akcija, neprekidne borbe buntovničkih bandi, izdaje i izdajnici, kao da zemlja vri u metežu, špijunaži i zaverama. Takvo stanje i rad na sređivanju putem slobodnog zbora i dogovora, putem slobodne štampe i Konstituante, ne ide zajedno.Taj uzbudljiv zakon fatalan je u ovom trenutku. Đeneral Draža je na dan 6.septembra 1945.godine izdao poslednje upustvo Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini pod 0.Br.402, u kojem je između ostalog bilo rečeno: Našu stvar u inostranstvu zastupa Kralj i naš Centralni komitet čiji su članovi: vladika Irinej,  Živko Topalović, Adam Pribićević, Vladimir Bjelajčić, Dušan Petković, Konstantin Fotić, Đonović, Kovač, Mladen Žujović.Patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj. Gavrilović, šef Zemljoradničke stranke, okupio je oko sebe naše političare na strani… Naš mladi Kralj preko Radio-Londona uputio je nedavno proklamaciju…i zbacio je Namesništvo .. Naši zarobljenici u velikoj većini pripadaju našem pokretu. Oni se organizuju pod vođstvom armiskog generala Dimitrija Živkovića, brata generala Pere Živkovića, dalje diviziskog generala Uroša Tešanovića, Lazara Tonića i pukovnika Branislava Pantića. U Italiji je prišlo Saveznicima oko 40 hiljada naših boraca, od kojih 15 hiljada Slovenaca, a ostalo Srbi… Maček, vođa Hrvata, pobegao je u inostranstvo… Tako su se sad okolo Kralja u inostranstvu, okupile sve političke vođe: Srba, Hrvata i Slovenaca. Odlomci iz knjige M.Vuković-Birčanin General Dragoljub-Draža Mihailović