Instrukcija br.160 za 19. jaunar 1947.

 

POMOĆNIKA NAČELNIKA ŠTABA VRHOVNE KOMANDE KRALJEVSKE JUGOSLOVENSKE VOJSKE ZA 19. JANUAR1947.

 

Po podacima kojima u poslednje vreme raspolažem kod mnogih naših ljudi van logora Eboli zavladalo je nespokojstvo i nemir, psihoza nesigurnosti i straha, gubljenje vere u sebe i svoje oko sebe, po gde čak i želja za pojedinačnim spasavanjem. Dobija se utisak: da smo napušteni od svih, ostavljeni sami sebi i da nema nikoga ko se o nama stara i brigu vodi!

Ova pometenost, ma koliko da je neopravdana u sadanjem momentu, praćena je pojavama koje sigurno nanose štete ne samo pojedincu, već i celini naše zajednice, koja je, prošla za ove dve godine kroz svakojake patnje i iskušenja, postigla jednu sigurno pozitivnu reputaciju i ugled , ne samo kod naših sunarodnika u inostranstvu i našeg naroda u zemlji, već i kod svih savezničkih naroda i njihovih merodavnih faktora. Slabljenje duha i morala, opadanje discipline, razni prestupi, pa čak i krađe koje se gde dešavaju, simptomi su nezdravog stanja kod dela našeg ljudstva, naročito u pojedinim radnim grupama. Da se je ovo pokazalo pre šest meseci ili nešto ranije, kada u svetu nije bilo određenosti i jasnoga stava, naročito kod naših zapadnih saveznika, pa i da se ovo razume. Ali, danas, kada baš zapadne demokratije i svi slobodoljubivi narodi sve više uviđaju, razumeju i osećaju opravdanost naših borbi u zemlji i našeg stava u izbeglištvu i to otvoreno pokazuju; danas kada stvaranjem Odbora za izbeglice u okviru Organizacije ujedinjenih nacija dokazuju svoju volju i moralnu obavezu da nas pomognu i održe; danas kada ugledni članovi britanskog parlamenta izražavaju baš za našu četničku grupu u Eboliu svoju gotovost da nas zbrinu, nema osnova za ovakvo stanje kod nas. Pa ipak negativnog uticaja ima, uzroci postoje, oni su jasni i treba ih učiniti pristupačnim svakom našem čoveku. Treba svakom objasniti zašto i otkuda to dolazi i šta se od nas svih danas traži i očekuje.

Širenje alarmantnih i lažnih vesti:

1. – „Treba se spasavati što pre iz Italije, jer Englezi odlaze i za tri meseca će definitivno napustiti Italiju, a nas će ostaviti na milost i nemilost Italijanima, koji će nas predati u zamenu Titu za svoje zarobljenike!”

Koliko je ovakva pretpostavka neosnovana najbolje pokazuju napred pomenuta rešenja Organizacije ujedinjenih nacija, gde je za 1947. godinu odrećen i budžet za izdržavanje izbeglica, a naročito izjave lordova u Donjem domu engleskog parlamenta. Što se mene lično tiče, na osnovi podataka kojima raspolažem, ja sam uveren, da četnici poč. đenerala Draže Mihailovića neće nikada biti napušteni od saveznika sve do njihovog povratka u slobodnu Jugoslaviju. A svi znaju da se italijanski zarobljenici vraćaju masovno u Italiju i bez zamene!

2. – „Treba se prebaciti u civilne logore gde već rade iseljeničke komisije raznih prekookeanskih zemalja, koje u Eboli neće stići, jer je to vojnički logor pod specijalnim statusom!”

Svakodnevno nam dolaze posetioci iz skoro svih logora u Italiji, stižu pisma iz ovih mnogima i ni u jednom logoru ove komisije nisu bile, niti je ljudstvo i jednog logora krenulo ma kuda. Neke „komisije” dolazile su zaista do Rima, tamo vrbovale naše beskućnike, želeći od njih da načine svoje robove, ali i tu bez uspeha! Jer je i ovima bilo jasno zašto ih te „dobroželeće misije” hoće da iskoriste! Naš logor je doista još uvek vojnički, specijalnog statusa, o njemu se stara engleska vojna uprava, pa blagodareći baš tome, mi smo do sada bili pošteđeni mnogih neprijatnosti, kojima je bilo izloženo ljudstvo civilnih logora.

3. – „Vrhovna Komanda i Komanda logora Eboli (Komandant i najuži njihovi saradnici) imaju već pripremljene pasoše za Ameriku”.

u sa njima sudbinu do kraja, jer međaj i sa mojim neposrednim saradnicima.

4. – „Iseljeničke komisije stranih država bi nas već zbrinule, ali to Vrhovna Komanda ne dozvoljava, jer ne misli na emigraciju i u tom pogledu ništa ne radi.”

Naš logor predstavlja gotovo četvrtinu jugoslovenskih izbeglica u Italiji, a skoro dvadeseti deo celokupne naše emigracije. Mi ne predstavljamo samostalnu grupu, koja može da živi, radi i svojom sudbinom raspolaže kako ona to želi. Mi smo sastavni deo Kraljevske jugoslovenske vojske, koja pod raznim vidovima postoji u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Egiptu. Mi imamo svoga Vrhovnog Komandanta, Našega Kralja, koji pored ostalih briga misli i o nama. Sa Njime sam u neposrednoj i stalnoj vezi i kada dođe momenat, dobiću naređenje za postupak. U Londonu postoji Jugoslovenski Narodni Odbor sa kojim sam takođe u stalnoj vezi. To je naše jedino političko telo, koje održava veze sa merodavnim faktorima u čijim se rukama nalazi rešenje mnogih pitanja, pa i pitanje našeg zbrinjavanja i opstanka. Delegat ovoga odbora nalazi se u Međunarodnom odboru za izbeglice i sa njime sam u vezi, pa verujem da ću za svaku novu situaciju dobiti blagovremeno obaveštenje. Njemu sam u svoje vreme dostavio podatke ne samo za naš logor, već i za sve naše ljudstvo u Italiji. Najzad, ono što želim naročito da istaknem, to je da se mi nalazimo pod okriljem savezničke engleske vojne uprave, pod komandom vojske za koju smo svoju sudbinu vezali još 1941. godine, borili se sa njom protivu istih neprijatelja četiri godine, pa ćemo sa njom ići sve dotle dok svoj cilj ne dostignemo i svoj zadatak ne izvršimo. Niko nam, bar sada, ne može osporiti: da smo od početka bili na pravome putu. A današnje prilike u svetu nam dokazuju: da ćemo samo uz njih i njihovom pomoću svoju zemlju osloboditi današnje tiranije.

5. – „Vojnički elemenat će biti izdvojen od porodica i iznemoglih. On će biti spašen, da bi bio iskorišćen za tuđe interese, a sve ostalo će biti ostavljeno samo sebi!”

Još pri prelasku iz Ćezene i Forlija u Eboli bio mi je stavljen na raspoloženje logor u Paduli za smeštaj porodica, staraca, invalida i bolesnika a Eboli da bude čisto vojnički logor. Još tada sam ovo odbio, znajući i osećajući koliko bi ovo odvajanje teško pogodilo mnoge članove porodica, koje su kroz patnje, stradanja i oganj zajedno sa borcima ovamo došle. Najmanje sada imam nameru da ovo izdvajanje dozvolim i učinim, mi smo jedna zajednica, živeli smo zajedno živećemo zajedno i zajedno se vratiti u zagrljaj onima, koji nas u porobljenoj Otadžbini čežnjivo očekuju.

6. – „Treba da se formiraju dobrovoljne formacije za Grčku, Maroko itd. Vrbuju se pojedinci za Argentinu i Braziliju, a nikada ovako što ne potiče od merodavnih, koji su nadležni da ovakva rešenja predlože i sprovedu.”

7. – „Kuda ćete u tuđinu, vratite se kući ništa vam se neće desiti” i to se čuje!

A šta je bilo san onim našim nesrećnicima, koji su se prevarili i upali u kandže OZNE, poznato nam je svima. Naši mili i dragi vapijući preklinju: „Ostanite gde ste, ne vraćajte se u pakao’!

Šta je cilj napred iznetih vesti?

– Da se naš duh ubije, da se naša vera u pobedu pokoleba; – Da se umanji ugled i poverenje u starešine i vodeće ličnosti, da se ljudstvo obezglavi; – Da se sloga razbije i jedinstvo razruši; – Da se naša moralna i borbena snaga umanji; – Da se stvori psihoza straha, zbunjenosti i pometenosti; – Da se zajednica pocepa i rasturi, a kada se to postigne, onda svaku odvojenu grupu uništiti. Jednom reči: Eboli, naročito kao celinu treba rastrojiti i uništiti.

Ko to čini, kome je stalo do toga da Ebolia nema i zbog čega?

Naš stav i naša dužnost

Mi smo Kraljevski vojnici. Mi imamo Svoga Vrhovnog Komandanta, čije zapovesti moramo slušati i izvršavati, jer smo mu i Zakletvom na vernost obavezni. Mi smo sve do sada bili na putu, koji nam je naš Besmrtni Čiča ukazao. Tim putem ćemo i dalje ići. Jedinstvo i bratska sloga moraju se svuda odražavati, jer su to zaloge očuvanja naše zajednice. A mi samo u celini nešto značimo za sebe, za naše saveznike i za naš narod u zemlji.

Očuvati celinu to je zakon koji važi za svakoga od nas od najstarijeg komandanta do poslednjeg redova. Ko protivu celine radi, taj ne misli dobro ni sebi, ni nama, ni svome narodu, jer ga lišava snage u koju svoju jedinu nadu gaji: lišava ga vere u oslobođenje. Teška narodna kletva će pasti na ovakve naše članove, jer evo šta nam naši iz zemlje pišu:

– „Znamo da nam za sada oružjem ne možete pomoći u borbi protivu komunista, ali ono što možete učiniti da svojim prisustvom u inostranstvu otvorite oči slobodnim narodima i pokažete i šta znači komunistička ‘sloboda’, kako bi se inostranstvo uverilo i otreznilo, te da se jednoga dana slobodni narodi dignu protivu crvene nemani i oslombode nas potlačene”.

A u drugom pismu:

– „Narod mrzi i proklinje one koji se vrate kući i ni malo ne žali za njima, kada ih za nekoliko dana iza dolaska nestane bez traga”.

Dok u trećem pismu vele:

– „Još jedno treba da znate:

vi ne podnosite ni molekul onoga što vaši u Otadžbini podnose. Zato istrajte radi njih! Čežnja za Otadžbinom je ono što vas najviše muči, ali neka ona bude baš ta, koja će vas održati do ostvarenja onoga, što narod očekuje od vas! Ne dopustite da ga nestane. Vi to možete učiniti. Nestane li njegove vere, koja je u vas položena, nestalo je i njega i vas zajedno sa njim”.

Na slučaj da opšte političke prilike budu nalagale, da jednom moramo napuštati Italiju, mi moramo ići svi skupa, u zajednici, održati i očuvati se za čas, kada će nam naš Vrhovni komandant narediti povratak u Otadžbinu. A i ako pođemo, otići ćemo tako, da budemo što bliži Otadžbini i svojima.

Neka svaki bude svestan opasnosti, kojoj se izlaže, ako se iz budi kojih razloga odvaja od zajednice i upušta sam u tuđi svet. Ostavljen samom sebi, brzo će usled mnogih nedaća i neprilika nastradati kao zalutala ovca, koja se od svoga stada odvaja. Jer je teško u svetu gde svoga nema, gde nema bližnjega svoga, na koga se može osloniti; kako to naš veliki pesnik kaže: „Brzo ginu travke koje same niču”.

Prema svemu, kao ovde najviši starešina i odgovorni komandant, a u cilju ispunjenja amaneta našega Velikog Čiče, koji će se ostvariti samo ako se očuva ova naša celina, ovakva kakva je, želim i naređujem svima: bratstvo, slogu i jedinstvo; nepokolebljivu veru u svoje starešine i bezuslovnu poslušnost prema njima.

S verom u Boga, za Kralja i Otadžbinu!